Boris Čakširan: Pravila u odevanju postoje i važno je poznavati ih

Boris Čakširan, naš poznati kostimograf, bogato znanje i iskustvo je stekao radeći na velikim domaćim i međunarodnim projektima u oblasti pozorišta, televizije i filma. Sarađivao je sa svetskim kompanijama za izradu kostima, te sa međunarodnim filmskim zvezdama kao što su Bred Pit, Oliver Stoun, Denis Kvejd, Nastasja Kinski i mnogi drugi.

Radio je u renomiranim pozorištima u Njujorku i predavao na mnogim univerzitetima u svetu. Kreirao je kostime za kultne domaće serije i filmove: Pad dinastije Obrenović, Otvorena vrata, Koreni, Senke nad Balkanom, Vreme zla, Toma, Kralj Petar Prvi, Crni Gruja, Stršljen, Belo odelo, Ivkova slava...

Pored kostimografije, bavi se koreografijom i režijom. Član je i osnivač mnogih umetničkih udruženja u kojima se bavi inkluzijom osoba sa invaliditetom u oblasti plesa, kao i umetničkim radom sa mladima sa traumom, marginalizovanim grupama i ratnim veteranima. Diplomirao je kostim i savremeno odevanje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Šta se može smatrati početkom odevanja u istoriji? Koliko je bio dug put od početaka odevanja do pojave mode?

– Početkom odevanja smatra se trenutak kada je čovek počeo sam sebi da pravi odeću, koristeći materijale koji ga okružuju – krzno, kožu, biljke i kosti. Postoji primerak odeće koji je star 5.300 godina. Meni je interesantno što na njegovom pojasu postoje dva priveska, jedan kao da je urađen od kamena, a drugi od drveta i oba zapravo imaju medicinsku svrhu.

Koristili su se za lečenje, ublažavanje bolova, a mineral iz njih se upotrebljavao kao lek. Zanimljivo je što su to univerzalni elementi koje su svi nosili. Pretpostavljam da su do toga, s jedne strane, doveli uslovi života, a s druge strane – to što su postali modni detalji sa praktičnom upotrebom.

Kada počinje razvoj mode kao diktata?

– Stvaranje mode kao posebnog diktata prvi put u istoriji počinje u 17. veku, sa pojavom lutke „pandore“, koja je, pakovana u specijalne kutije, putovala sa dvora na dvor i predstavljala modu određenih dvorskih sredina. Zahvaljujući njoj, dvorani su imali uvid u nove modne trendove.

Primat u modi već su tada imali Pariz i Francuska. Te lutke, koje predstavljaju umanjenu ljudsku figuru, sačuvane su do danas. Na njima možemo videti autentične tkanine od kojih je šivena odeća, kao i modu tog vremena u malom formatu. Zanimljivo je kao fenomen da su, uprkos ratovima, „pandore“ prelazile sve granice i uvek stizale na odredište.

Dalje kroz istoriju, na širenje mode u 18. veku utiče pojava specijalnih modnih gravura. Njih je bilo lako odštampati i poslati na bilo koji kraj sveta. Bile su deo novina i modnih žurnala i pružale su uvid u trenutnu modu i stilove.

U 19. veku pojavom fotografije počeo je novi uticaj ljudi ili kultura, praćenje kako se odeva svet kome bismo hteli da pripadamo. Te fotografije, i ličnosti na njima, plenile su svojom autentičnošću i uticale su na razvoj mode. Moram da napomenem da tu još nema jasnog modnog diktata i modnih uputstava u formi u kojoj ih danas poznajemo, to će doći tek kasnije.

Rafinman u odevanju, pre svega, podrazumeva prefinjenost, otmenost i odmerenost. Koje primere iz prošlosti možemo navesti za ilustraciju rafiniranosti u odevanju?

– Pravi rafinman u odevanju pojavljuje se zapravo sa Šanel, Diorom i Valentinom. Šanel je iskoristila promene u ženskom odevanju nastale tokom Prvog svetskog rata, kada se težilo jednostavnosti, što predstavlja rafinman. Stvorila je čuvenu „crnu malu haljinu“ koja ženi treba da pomogne da uz jedan odevni predmet svaki put izgleda dobro. Unela je element specifičnog nakita, posebno kreiranog, što je, takođe, univerzalna novina u modi i odevanju.

Dior se razvio nakon Drugog svetskog rata, kada se opet osećala potreba za ženstvenošću. On je stvorio elegantnu ženu, vratio joj je struk, pojačao kukove, kreirao vrlo prepoznatljiv rafinman pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, primenom izuzetno lepih materijala i kolorističkog sklada.

Valentino se pojavio sedamdesetih godina. On je do rafinmana doveo modu tog vremena koja je smatrana neukusnom i haotičnom, stvorivši je od vrlo efektnih tkanina i dezena, pojednostavljenjem svih elemenata. Pored odeće, Valentino je modu uveo i u dizajn enterijera, sve zajedno je predstavio tržištu kao „generalni paket“.

Kada posmatramo pojedince koji su stvorili modnu industriju, vidimo da svako od njih ima svoja pravila, put ka kome teži i svoje prepoznatljive elemente. Ti prepoznatljivi elementi čine kanone i pravila koje oni vrlo poštuju i cene. Ja sam kao fenomene 20. veka izdvojio ova tri dizajnera.

Koji činioci utiču na modu i rafinman u odevanju?

– Uticaji na modu su različiti, navešću nekoliko primera. Žene su tokom Prvog svetskog rata počele da nose mušku uniformu, postale su ratnice. Mnoge su i nakon rata nastavile da nose mušku odeću. U tom trenutku osećala se potreba za ženstvenošću koja je morala da razbije prethodne slike i tabue.

Pojavom Koko Šanel skidaju se korseti i stege koje su nekada predstavljale rafiniranu ženu, žensko odevanje se oslobađa i dobija novi koncept. Istovremeno, rat utiče na modu šešira i frizura koje podsećaju na kacige. Može se reći da se moda stvara u odnosu na uticaje koji nisu uvek iz iste priče, i nemaju istu logiku.

Između dva rata postoji uticaj velikog priliva slika i izložbenih eksponata iz Afrike. Saznanja o postojanju drugog, do tada nepoznatog, orijentalnog i zanimljivog sveta imala su veliki uticaj na modu tog perioda. Postoje čuvene slike na kojima je Mata Hari odevena u izmišljene orijentalne kostime. Negde u to vreme, u Parizu je napravljena predstava u kojoj je igrala baletska trupa „Balets Ruses“, zamišljena kao Šeherezada.

Prikaz bajkovitog, imaginarnog sveta očarao je Evropu. Jedan balet je uneo u modu toliki uticaj orijentalnih elemenata – te promene su bile vidljive sve do godina posle Drugog svetskog rata. Jedna pozorišna predstava, ili izložba maski iz Afrike, mogla je da utiče na kompletnu kulturu i doživljaj realnosti. Tako i na Pikasovim slikama možemo prepoznati uticaj afričkih maski, koje je on sigurno video kada su se pojavile u muzejima, prvi put u Evropi. 

Šta bi danas predstavljalo rafinman u odevanju? Da li to znači izabrati odeću koja odgovara različitim prilikama, godišnjem dobu i dobu dana, ili se odnosi na poznavanje modnih pravila i modnog bontona?

– Pravila u odevanju postoje, razvijala su se kroz vreme. Vrlo je važno poznavati ih, da bismo se prema njima i odnosili – jer ako njih ne znamo, nemamo nikakvu osnovu. Pravila su nekad vrlo jednostavna, u kroju ili kombinaciji materijala. Teško je danas definisati rafinman u odevanju. Postoje različiti pravci i na osnovu njihove kombinacije smatra se da neko danas ima stil, a ne mora da znači da je to stil, može da bude samo forma.

Moderno je da se stvari više ne uklapaju po boji, kao što je to ranije bilo (kaiš, cipele, tašna). U savremenom konceptu odevanja svaki odevni predmet ima svoju specifičnu vrednost, u smislu boje, tkanine, materijala od kog je proizveden, forme... Tu, kao i u enterijerima, danas vlada eklekticizam i treba biti jako spretan, poznavati svaki pravac, boju, stil, predistoriju da bi sklopio i kreirao, stvorio novi sklad koji poseduje rafinman.

Ljudi su danas izloženi različitim savetima, preko interneta, raznih medija i društvenih mreža. Ako koriste te izvore za građenje sopstvenog stila, da li mogu lako da upadnu u zamke i na šta bi trebalo da obrate pažnju?

– Važno je da ljudi poseduju osnovu koju sam pominjao. Današnja brza konzumacija informacija dovela je do toga da mnoge stvari nisu tačne, ali su tako predstavljene, generalno, čak i u istorijskom smislu. Vrlo je važno ispitati nekoliko različitih informacija da biste utvrdili istinitost, a da ne kažem koliko je važno poznavati istoriju i nešto pročitati na tu temu.

Postojale su ranije firme koje su davale određene preporuke i najavu sezone, što je bilo fantastično, jer se napravi jedna vrsta pogleda na svet i modnog koncepta koji treba pratiti. Kada sam u industriji radio savremenu odeću, vrlo često sam se bazirao na takvim konceptima. Kasnije sam ih i sam pravio shodno vremenu u kome će se ta kolekcija pojaviti na tržištu.

Vrlo je teško, pogotovo mladima koji su predstavnici supkultura. Oni uvek žele da se pobune, nametnu svoj stav i mišljenje, što se vrlo često vezuje za muziku, ili nešto drugo iz oblasti kulture. Mi danas živimo sa supkulturama koje su već deo istorije (hipi pokret, pank, rok) i one se potpuno slobodno mešaju u odeći jedna sa drugom.

Ne kažem da ih treba razdeliti i svrstavati, ali danas imamo odgovor na to kao inspiraciju, odgovor u kome se ide čak i dalje. Teško je da se neko ko se nije nahranio znanjem snađe u svemu tome. Teško je i meni, a kamoli nekome ko je mlad.

Ja sam svojevremeno u srednjim školama držao predavanja na temu „Zbunjen i mlad. Šta govori ono što nosim“. Većina mladih uopšte ne zna šta piše na njihovoj odeći, ne poznaje boje, ne zna kako se obući za koju priliku, kako sebe predstaviti... To su vrlo važne stvari, tek onda dolaze stil, lični odnos prema tome. Pre svega treba izgraditi kulturu, a posle toga istupiti korak napred i predstaviti svoju misao i svoj doživljaj sveta.

Na čemu treba da počiva lični stil? Da li se ljudi danas preterano vode za trendovima i postaju robovi robnih marki bez težnje da istaknu sopstveni stil i senzibilitet?

– Ja sam voleo američki stil, koji je posle prešao i u Evropu – da jedna marka proizvodi stvari koje, kad se uklope, „stoje“ jedna sa drugom, mogu da se kombinuju i predstavljaju jedan stilski pravac. Čak i unutar njih postoje različiti stilovi: poslovni, sportski, ležeran...

Takve firme postoje i danas svuda u svetu, ima ih i kod nas. To olakšava izbor osobama koje nisu vešte u tome. Savetujem svima da prvo pogledaju opšte ponude na tržištu – koje su već kreirane kao obrasci, a da onda na osnovu toga naprave lični iskorak, uz prethodnu neophodnu edukaciju.