Kosovski vez – nekada skrivan, sada cenjen ali pred nestajanjem

Krasio je odeću, posteljinu. Ali kosovski vez bio je i poseban detalj, koji ako imate, ističete na vidnom mestu u kući. I danas mu se dive, ali su prilike za to sve ređe. 

Dame ovu veštinu čuvaju i prenose vekovima. Naročito je usavršavan u vreme kraljice Jelene Anžujske, a najpoznatija vezilja je monahinja Jefimija.

U to vreme osnovane su čak i posebne škole kako bi se tehnika boda usavršavala. Ljiljana Aksić sebi je zadala da ono što zna prenese mlađima.

„Ovo radim od svoje sedme godine. Učile su me baba i majka. Kada sam bila dete, vratim se iz škole – jedva sam čekala da nešto vezem ili ispletem. Kada sam se udala isto tako, svekrva je tkala i učila me“, priča Ljiljana i dodaje da i dalje voli da veze.

Ljubav, međutim, nije dovoljna da bi se tradicija kosovskog veza sačuvala. Danas je teško naći i materijale i opremu poput đerđefa, igle, ibrišima, to jest svileni konac i zlatnu srmu.

Čuvarke tradicije pred sve većim izazovima  

Sve to, i veština i oruđe, nekada su bili obavezni deo devojačke spreme.

„Imaju drugu zabavu, telefone, internet i Fejsbuk. Lakše im je da kupe kinesko milje koje se ne pere i ne pegla u odnosu na ovo koje mi radimo“, navodi vezilja Jelena Aksić.

Zadatak čuvara tradicije zato je sve izazovniji. Motivisati, preneti znanje i očuvati ga.

„Nakon Kosovskog boja motiv je bio pretežno crveni božur koji je simbol našeg stradanja. Postoje sada i drugi motivi do kojih smo došli zahvaljući internetu, kontaktima sa sličnim udruženjima i obilazeći razne manifestacije. Želeli smo da te motive i tu lepotu unesemo na naše vezove“, objašljava Gordana Đorić, predsednica Udruženja žena „Avenija“ iz Lapljeg Sela.

Kroz istoriju skrivan, ali i unapređivan. Usavršavan do najsitnijeg boda. Jedno vreme izučavan kao redovan školski predmet za žensku omladinu.

Kosovski vez danas zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.