Željko Lučić ponovo u Beogradu, otkriva da mu povremeni dolasci prijaju

Posle tri godine Željko Lučić, svetski poznati operski pevač, ponovo je u Beogradu. Za Dnevnik je govorio o osećanjima pred nastup u Madlenijanumu, ali i o povlačenju sa scene i situaciji na svetskoj operskoj sceni.

Ovacijama ga ispraća publika Metropolitena i najvećih evropskih operskih kuća. Kritičari cene njegov prodoran glas i elegantno izražavanje, i što skoro tri decenije pouzdano i verodostojno tumači Verdijeve likove.

Izlazak na scenu u Beogradu za Željka Lučića je sasvim druga priča.

– Svaki nastup je svojevrsni izazov. Volim ovo što radim, volim muziku i da izađem i pevam. Pogotovo posle duže pauze, kao što se dešava sa Srbijom i Beogradom. Onda se lepše osećam. Osećam se kao na počecima, a taj osećaj sam već skoro zaboravio. Tako da mi, s vremena na vreme, dolazak u Beograd godi.

Mi zamišljamo Vaš život glamuroznim, koliko su glamurozne i scene na kojima pevate. Kako izgleda Vaš dan pred nastup?

– Mogu odmah da vam kažem da je to daleko od glamura. Mi pevači imamo neke svoje zakone i način života kojeg moramo da se pridržavamo. Nazovimo ga asketski način života, jer skoro da je tako. Znači, disciplina.

Opera je u vreme kovida pretrpela značajne gubitke. Reč je o velikoj i skupoj mašineriji koja gotovo da je stala. Među umetnicima koji godinu i po dana nisu radili je i Željko Lučić. To je bila raskrsnica, a naš bariton je krenuo dalje. Danas ima ugovore do jula naredne godine sa operama u Frankfurtu i Parizu i sa Metropolitenom.

Neki mediji su preneli da se povlačite sa scene?

– Recimo da posle duge vožnje kroz tunel koji nije osvetljen vi ipak na kraju vidite zračak svetlosti i obradujete se. Znači, potpuno se promenite, otvore vam se zenice sve se nekako lepo raširi i zagreje, i onda tom vodiljom, tim putem idemo.

Zračak te svetlosti biće Željko Lučić sa sopranima Draganom Radaković i Sanjom Anastasiom na sceni Madlenijanuma 5. oktobra.