Rambo Amadeus: Bio sam najblaži kovid bolesnik u sobi, dođite danas na koncert

Da li je moguće održati onlajn koncert koji može da bude bolji, ako ne od onog uživo, a ono makar isti?

– Pa može da bude. Koncerti koji se pamte, to su koncerti koji su snimani. Podsetiću vas, „Bitlsi“ su postali popularni tako što su snimili Mondoviziju. To je bio televizijski koncert sa statistima. Tako. Veliki koncerti su snimani pa su emitovani na televiziji, a to je danas jedino moguće. Ne možemo da pustimo ljude da se gužvaju i ovo je jedini kanal. Jedini način da živa muzika dođe do slušalaca.

U čemu se razlikuje priprema pravog koncerta od ovog koji se održava onlajn?

– Ovde ima više tehničkih detalja. Pošto ima taj striming, onda znači, odavde treba da se to snima, pa onda strimuje, onda taj striming da se šalje na platformu, pa ta platforma prema drugim ljudima. Komplikovanije je. I sad je organizacija na meni, a onako, doputujem negde, izađem, gde je bina, gde je proba, gde je šank i ne mislim ni o čemu. 

Kako se prodaju karte za ovaj koncert?

– Pa, jednako kao i za bilo koji koncert. Hajde, da kažemo da će biti identično kao da radim koncert u Domu sindikata.

Jasno nam je šta su nedostaci ovih koncerata, bar nas koji dolazimo na koncerte, a da li postoji neka prednost koju biste mogli da navedete?

– Za mlađe posetioce sigurno da ne postoji nijedna prednost, jer je njima manje važno ko nastupa, njima je važno da se svi nabiju u gužvu, da budu blizu jedni drugima. Pošto je ta potreba fiziološka kod mladih ljudi. A za stare, ovako kao što sam ja i malo mlađe, je fenomenalno jer, prvo, ne mora da se izlazi iz kuće. Drugo, čovek se u svojoj kući mnogo slobodnije ponaša. Može sebi da dozvoli i stvari koje ne može na javnim mestima. Treća stvar, nije gužva na ve-ceu.

Dakle, računate više na stariju publiku?

– Broj četiri, ima i neki individualni momenat. Kada je koncert u živo, publika se ponaša kao jedno telo, kao jedan entitet. I nema mnogo nekih mogućnosti. Ovde ipak, svak sedi u kući i onda imaju mogućnost i da četuju, da ostavljaju neke komentare sa strane, tako da zadržavaju tu individualnu mogućnost da nešto urade, da se istaknu kao pojedinci, recimo.

Da li će Vam nedostajati ta energija publike ili ćete pokušati da uživate u ovom drugom načinu?

– Ja sam večni optimista. Ja u svakoj promeni tražim prednosti. Meni čaša kad je puna do pola ja sam super zadovoljan. Ne kukam zbog ove druge polovine. U tom smislu sam izuzetno zahvalan što mi je tehnologija omogućila da sviram i što će moj bend posle godinu dana da profesionalno odsvira, i što smo prodali neke karte, i što će da zarade neki dinar. I ja s njima.

Kad smo kod toga, koliko je ova pandemija pogodila muzičare i koliko je muzičarima teško da opstanu jer ovo traje više od godinu dana?

– Sa mnom u bendu sviraju ljudi koji su i autori, i profesori, i rade po muzičkim školama, i programeri i kako koji od njih. Tako da niko od njih nije zavisio samo od koncertriranja, ali siguran sam da ima ljudi koji su koncertmajstori koji su užasnuti ovom celom situacijom, koji su ostali bez prihoda.

Ja nikako ne smem da kukam, kao čovek koji ima tri zanata. Ja sam čitavo prošlo ljeto radio kao instruktor jedrenja, što je dobro plaćen posao, nije to bez veze plaćen posao. Ja sam za ljeto zaradio toliko da sam mogao do Nove godine da živim, a u oktobru sam počeo da dobijam porudžbine da radim u studiju, što me podsetilo da sam autor, u stvari. Pa su onda krenula da mi stižu i ova autorska prava od SOKOJ-a, na šta sam bio zaboravio. Tako da u tom smislu, stvarno ne mogu i ne smijem ništa da se žalim i kukam, samo mogu da budem zahvalan.

Žale li Vam se kolege?

– Ne. Oko mene su ljudi koji su izvanredno dostojanstveni, ali ovo znam. Vidim da je vrlo neugodno. Čitav taj biznis. Kolege muzičari se vide, ali imate tu čitavu branšu: to su ljudi koji rade sa ozvučenjem, tonci, roudiji, serviseri. Eto, oni što su održavali opremu nemaju šta da održavaju, ništa se ne kvari jer se ne upotrebljava.

Imamo opravdan razlog za sve to. To je korona. I sami ste bili zaraženi koronavirusom. Kako je bilo, kako ste prošli? Šta je to što ste doživeli u bolnici?

– Ne bih detaljisao. Smestili su me u bolnicu, dali su mi infuziju i držali 10 dana i pustili me kući. To je to.

Da li je bilo strašno?

– Ne. Ja sam bio, čini mi se, najblaži bolesnik u sobi.

Da li Vas je bilo strah?

– Nije, nije zaista. Kad sam vidio taj pogrebni kombi kako izlazi iz kruga bolnice... Mada, ne znam šta da vam kažem. Valjda egoisti kakav sam ja, nikad ne zamišljaju da njima može nešto da se dogodi, čak ni kada krene da im se događa.

I za kraj, kakav će nam koncert biti sutra? Šta možemo da očekujemo?

– Ja mislim da će biti izvanredno. Šta da vam kažem.