Helen Knod: Ako tvoj lid ne ščepa čitaoca za gušu, ili testise, čemu pisanje

Helen Knod piše krimiće, a bavila se filmskom kritikom i novinarstvom. Njeni tekstovi su bili vizionarski po mnogo čemu i uložila je pre tridesetak godina mnogo energije u teme koje su danas goruće u Holivudu – to su položaj žena, nerešiv spor industrijske proizvodnje i individualne kreacije, rekonstrukcija kako je zaista izgledala filmska industrija u klasično doba studio sistema.

Mnoge stvari su se promenile u proteklih petnaestak godina, ali Holivud i dalje pokušava da se poveže sa svojom prošlošću – ovih dana je u bioskopima film Vavilon u kom Bred Pit i Margo Robi pokušavaju da iznesu priču o prelasku iz nemog u ton-film, i iz razobručenog sveta ranog perioda u moralizatorski period Hejsovog koda.

Na oskarima ponovo nema nijedne žene u nominacijama za režiju.

Ekspanzija striming servisa uči Holivud kako je tehnika dobar sluga, ali zao gospodar. Sam bioskop je i dalje pod znakom pitanja posle pandemije.

Helen Knod se tim stvarima više ne bavi, o njima je pisala u vreme kad to nikome nije padalo na pamet. Sad je zanimaju romani. Prvi roman Ticket Out govori o kritičarki losanđeleskog kontrakulturnog lista En Vajthed koja otkriva leš perspektivne mlade rediteljke i kreće sama da rešava ubistvo, naišavši na zaveru koja je prekomplikovana čak i za policiju i seže u zlatno doba holivudskog studio-sistema. U drugom romanu Wildcat Play, En Vajthed napušta Holivud i odlazi da radi na naftnoj bušotini i bavi se poslom u kom njena porodica ima bogato iskustvo, i tamo ponovo nailazi na ubistvo.

Životno je vezana za najvećeg živog pisca kriminalističkih romana Džejmsa Elroja. Mnogi nisu čitali romane, ali svako zna da bez njega ne bi bilo remek-dela Poverljivo iz Los Anđelesa Kertisa Hensona.

Helen Knod do sada nije imala nijednu reč prevedenu na srpski, zato smo pričali o svemu, da nadoknadimo.

Počeli ste da pišete u štampi. Pisali ste o filmovima i kulturi u širem smislu, doticali ste se i politike a kasnije ste prešli na romane. Mnoge teme iz Vaših novinarskih dana preklapaju se sa Vašom prozom, ali ako bih morao da izdvojim jedan objedinjujući činilac u Vašem pisanju jeste sposobnost da anticipirate buduće događaje kroz analizu aktuelnih i prošlih događaja.

– Moje pisanje je započelo u akademskim krugovima – znate one beskrajne seminarske radove o Viktorijanskom romanu i Pustoj zemlji T. S. Eliota. Kada sam shvatila da ipak nisam za profesorku engleskog, počela sam da pišem o aktuelnim filmskom i pozorišnom repertoaru za studentski list Univerziteta Kornel. Morala sam da naučim da pišem mnogo ubitačnije i kolokvijalnije, manje intelektualno i suvoparno. Kolega u LA Weekly mi je jednom rekao da sam žuti novinar, znači da pišem jeftino i senzacionalistički. Bila sam jako ponosna u tom trenutku! Prešla sam dug put od mojih akademskih korena. Ako tvoj lid ne ščepa čitaoca za gušu, ili testise, čemu pisanje?

S tim u vezi, drago mi je da ste zapazili da se moje mnoge preokupacije prenose iz novinarstva u romane. I sve se svodi na neprekidno postavljanje istog pitanja – Zašto je svet ovakav kakav je? I – kako da ga promenimo jer mnogo toga treba da se promeni.

Niko me nikada nije optužio da sam predvidela buduće događaje analizirajući prošle i sadašnje događaje. Dopada mi se to. Ali ako ja i imam sposobnost da gledam u budućnost, to je samo zato što je budućnost prečesto kao sadašnjost ili prošlost. Kostimi i scenografija, likovi i vremenski okviri se menjaju ali je scenario isti.

To kažem kao feministkinja ali i kao samouki izučavalac Zapadne istorije, politike, kao i umetničkih i literarnih tradicija. Zainteresovana sam za ljudsku misao i ponašanje, i nije se mnogo suštinski promenio od kada je faza nama poznate istorije počela.

To je uvek ista borba Svetlosti i Tame, Istine i Neistine. Između raznih skotova sklonih ubijanju, i vizionara, reformatora i sanjara. Patrijarhalni autoritarizam nasuprot nekih egalitarnijih pogleda. U kasnim osamdesetim kada sam krenula da razmišljam o pisanju romana, samo dva posto američkog Udruženja reditelja činile su žene. Nedavno sam opet proverila. I dalje ih je dva posto. To nije moja mogućnost predviđanja već otpor već uspostavljenog sveta prema promenama i podeli moći.

Inače, moja omiljena definicija patrijarhata glasi, Muškarci koji ugnjave svaku zabavu.

Vaš kritičarski rad bio je veoma sofisticiran i kombinovali ste aktuelni repertoar sa dubljim analizama opusa pojedinih autora. U kritikama ste dosta razbijali kalupe kako treba oblikovati mišljenje o nekom filmu. Ko je uticao na Vaš stil i da li je neko pokušavao da Vas usmeri prema formatima koje obično poistovećujemo sa filmskom kritikom?

– U početku su na mene jako uticale neke feminističke teoretičarke filma – primera radi Moli Haskel i njena knjiga From Reverence to Rape (1974,1987), i teoretičari iz kultur-marksističke škole. Šta nam film govori o društvu koje ga je proizvelo? Koje su to pretpostavke i šta ti film nudi u zamenu za prihvatanje njegovih dominantnih uverenja? Političko nesvesno Frederika Džejmisona (1981) je veoma uticalo na moj rad u LA Weekly.

Uticala je na mene i ekipa Cahiers du cinema i njihovi američki naslednici koji su zastupali teoriju autora kao Endrju Seris koji je u Njujorku pisao za The Village Voice. Žan-Lik Godar je za mene jako dugo bio božanstvo. Nedavno sam ponovo pogledala Vikend i iznova me je razneo. Eto kad pominjemo pogled u budućnost – taj film je i danas relevantan a kad smo već kod toga isto važi i za Felinijev La Dolce Vita sa svojim pogledom na ispraznost selebriti kulture. Nikada mi neće biti jasno zašto je svima draži 8 1/2.

Kao kritičarku umeo je da me preispita rad Džej Hobermana iz The Village Voice. On je bio mnogo obavešteniji i odgovorniji od mene, ali je naš pristup filmu bio sličan. Na mene su uticali i Džejms Agi i Polin Kejl. Ne zato što sam se slagala sa njima već zato što su njihove kritike i danas tako žive i lako se čitaju. Pokazali su mi koliko daleko možeš da odeš u kritici u poetičkom i ličnom.

Ranije sam držala radionice o filmskoj kritici. Svako je filmski kritičar, zar ne? Internet to dokazuje. Ali ja mislim da čak i kritičari u uglednim tradicionalnim američkim kućama ne valjaju. Uvek je važilo da ne možeš zadržati posao filmskog kritičara u mejnstrimu ako ti se ne dopada 95% stvari koje pogledaš. Ali danas se čini da svako, bilo da je amater ili profesionalac samo ispiše o čemu se radi u filmu u ne ume da prepozna ni značenje ni vrednost toga što je video.

Na mojim radionicama, kažem ljudima da postoje četiri stvari koje razmatrate kada gledate film: 1. Uživanje 2. Umetnost i veštinu 3. Ideju 4. Meta-tekst odnosno kontekst nastanka filma, aktuelna dešavanja i glasine sa samog snimanja.

Polin Kejl i većina savremenih kritičara  bave se samo tačkom 1. Uživanjem. Vodila sam jedan urnebesan razgovor sa Klintom Istvudom o tome zašto Polin Kejl prezire njegove filmove. Po Istvudu, njeni razlozi su bili izrazito lični a nisu bili bazirani na nekim apstraktnim estetskim principima. Nije on to baš tako rekao, bio je konkretniji, ali govorio je off the record pa ne mogu da ga citiram. Ali, volim da pričam tu priču društvu na večerama, uvek izazove senzaciju.

Zadovoljstvo koje film pruža je lično i o njemu nema diskusije. Ja volim crvenu boju – ti voliš narandžastu – nema načina da se oko te razlike sporazumemo. O tački 2 možemo da diskutujemo. O tački 3, o Ideji isto. Zadovoljstvo je samo zadovoljstvo. Ono je važno, naravno, ali to po tome ljudi uglavnom sude o filmu. Ipak, o njemu je nemoguće raspravljati ili ga analizirati. Uživanje u filmu se u najvećem broju slučajeva svodi na to da li ti leže glavni glumci, a to se svodi na seksualnu privlačnost. Recimo, imam drugarice koje vole Džordža Klunija i gledaće svaki film u kom igra. Nije im važno da li je film dobar ili loš.

U LA Weekly me niko nije pritiskao da pišem više u mejnstrim ključu. A ne bih mogla ni da sam pokušala. Bili smo alternativna, progresivna, kontrakulturna novina. Ponekad bi neki producent ili filmski studio graknuo oko neke kritike. Jednom je recimo kompanija Orajon povukla sve svoje oglase jer sam unakazila neki njihov film. Urednici su uvek stali iza mene, čak i kada su u oglasnom odeljenje tražili da se donese moja glava.

S druge strane, samo sam jednom išla na ručak sa šefom pi-ar službe mejdžor studija. Dopao mi se i ja sam se dopala njemu, ali me je izveo na ručak da bi mi rekao kako me Industrija ne doživljava ozbiljno jer sam pisala kao da i dalje objavljujem u studentskom listu. Opa! Nisam shvatala da je Los Anđeles u stvari fabrički grad a da je ta Fabrika u stvari Holivud. Ako ne igrate po pravilima preduzeća nije to mesto za vas. Ako ne verujete u preduzeće, gubite se. A verovanje podrazumeva i da kad pojedete ono što se ne jede, to nazivate slatkišem. Stoga, ne verujte kritikama koje dolaze iz Los Anđelesa, da vam kažem. Oskari su samo jedna interna šala.

Kad je reč o mom stilu, to je sinteza svih koje sam ikada čitala i cenila – i čije sam trikove prilagodila ili naprosto maznula. Veći deo mog stila je moja jezičavost sa kojom sam se rodila. Nisam se učila za filmsku kritiku. Naučila sam sama o filmu i filmskoj kritici, sticala znanje uz rad i slušala urednike.

Američka filmska industrija prepoznala je filmske kritičare kao integralni deo kinematografije. Čak su uspeli da stvore i neke kritičarske superstarove kao što su Rodžer Ebert, pre i iznad svih, i Polin Kejl koja je uostalom neko vreme i radila u studiju. Kako sebe vidite u Panteonu američkih filmskih kritičara?

– Nisam ni blizu panteona. Ja sam u predvorju, prodajem koka-kolu i kokice.

Zapravo, možda nikada nije ni trebalo da postanem kritičarka jer ne volim filmove kao takve. Kejl i Ebert su obožavali filmove. Uz rizik da zvučim pretenciozno: Ja volim istinu. U osamdesetim sam se slagala za Godarom koji je tvrdio da je film istina u 24 sličice po sekundi. Osećala sam da je film seksi kulturni proizvod koji najpribližnije reflektuje istinu savremenosti, a i moje mladalačke životne poglede. Moji omiljeni autori bili su Godar, Nagisa Ošima, Mikelanđelo Antonioni, Luis Bunjuel, Vim Venders, Rajner Verner Fasbinder, Margaret Fon Trota, Anješka Holand, Vera Hitilova, Mrinal Sen, Džon Voters, Anjes Varda, Mira Nair i Roza Fon Prauenhajm i zaboravila sam još ko.

Ukus mi je vremenom evoluirao od tada. Sada znam zašto je Dejvid Lin veliki. Cenim rediteljku kao što je Marta Kulidž, i ceo kanon američke zabave. Spremna sam da tvrdim da je trilogija Pitch Perfect – Na putu do zvezda najveća u istoriji američkog filma – bolja čak i od Kuma. Isto tako tvrdim da je Baster Kiton važniji od Dejvida Vorka Grifita. Grifit nije snimio tako savršen film kao što je General.

Vidite kako sam postala neozbiljna.

Posle ogromnog uticaja filmskih kritičara koji su postali istinski činioci oblikovanja filmske estetike ali i političkih stavova, prenošenje tekstova popularnih pera u manjim medijima praktično je ubilo značaj mnogih kolega jer je svako objavljivao Eberta. Ipak, internet je doneo veliku ekspanziju filmskih kritika gde svaki entuzijasta može da iskaže svoje mišljenje. Sada više nema istinskih zvezda među kritičarima. Kako se Vama čini ovaj proces i postoje li danas neki kritičari koje pratite?

– Da, postoji nepregledna masa medija, milion „kritičara“ a niko ne kaže ništa zanimljivo koliko vidim. Ali ni ne idem u potragu jer ne verujem mnogo kritičarima, uključujući i sebe

Filmovi, televizije i strimeri imaju komentatore kakve zaslužuju. I obrnuto. Povukla sam se 1991. godine jer filmovima nisam više bila potrebna ili me više nisu želeli. Ovih dana gledam filmove po tome ko ih je napravio ili možda po tome ko igra. Ne idem na bazi kritika. Na primer, uprkos velikom publicitetu i fami, izašla sam sam sa filma Sve u isto vreme – uprkos tome što sam prepoznala i pozdravljam njegov simbolički značaj.

Savremeni reditelji često mešaju lepršavo kretanje kamere i frenetične rezove sa akcijom i razvojem priče. Moj omiljeni pozorišni kritičar bio je Džordž Bernard Šo. Sećam se njegove kritike neke londonske predstave. Predstava je bila puna frenetične radnje i Šo je rekao da ako želi da ga nešto prodrma gurnuo bi prste u struju. To što se nešto kreće brzo i glasno ne znači da se nešto smisleno dešava. Štaviše, može da bude neprijatno ako imate jak psihofizički stimulus bez ikakvog značenja i emocije. Sve i u isto vreme misli da je jako pametan film u tom digitalno-kvantnom svetu. A u stvari stavlja mehaniku ispred ljudskosti svojih junaka. Pomislila sam na Čarlija Čaplina uhvaćenog u onim šrafovima u Modernim vremenima. Tehnologija se promenila ali je estetsko-filozofski neuspeh ostao isti.

Za to vreme, od kada je Mišel Jeo, bez ikakve vežbe ili kaskaderskog iskustva skočila motociklom na krov voza u pokretu u filmu Policijska priča 4 – samo da pokaže Džekiju Čenu da može – ona je moj heroj.

Džin Siskel i Rodžer Ebert su bili jako važno zbog svog Palac gore/ Palac dole sistema. Filmovi sad dobijaju svoj rejting sa Rotten Tomatoes, ili sa Amazona, ili već nešto. Komercijaliste treba kriviti za ove skraćenice prilagođene potrošačima. On žele liste top-10 liste, oni žele kratke slogane za promotivne potrebe, oni žele palac uvis ili četiri takva da bi prodavali svoj proizvod.

Jednom me je zvao PR nekog filma o kom sam povoljno pisala, ali mi se žalio da nisam napisala ništa što može da izvuče za reklamu. Kao ono: „Smejala sam se! Plakala sam! Pogledajte!“ Ranije sam se šalila na temu te formule za pohvalu njujorškog kritičara Reksa Rida.

Dakle, ta vrsta potrošačke kritike je prisutna od najranijih dana američkog filma i esnafske štampe. Mejnstrim filmska kritika prošla je kroz ozbiljnu fazu u pojedinim krugovima tokom par decenija. Bila sam deo toga. A sada se vratila svojim korenima – kritikama koje pišu službenici industrije i usplahireni fanovi.

Pa ipak, i dalje ima o čemu da se džezira u svakom bogovetnom filmu. Jaz između onoga što neki film misli da postiže i onoga što mu je domet itekako postoji.

Estetičarka koja i dalje ima odjeka za mene je Ajn Rend. Za početak ona je bila veliki sinefil i njene beleške o nemom filmu iz njenog sovjetskog perioda su veoma zanimljive. Nema ništa boljeg od skrivanja u bioskopu dok gladuješ i smrzavaš se. Njen omiljeni glumac neme ere bio je Konrad Fajt.

Zaboravite mnogo toga što je Ajn Rend pisala. Njena politička filozofija nanela je mnogo štete. Ipak, njeni eseji skupljeni u zbirci The Romantic Manifesto (1969) veoma su duboko promišljeni. Ona ima najbolju definiciju umetnosti koju znam – „Umetnost je stilizovana rekonstrukcija života bazirana na umetnikovoj metafizičkoj zbilji“. Treba zaboraviti i njene primere idealne umetnosti. Ona pretvara svoje privatno uživanje u apstraktne umetničke principe. Recimo, ne valja Betoven: težak je i mračan. Vesele predratne pesme [Rend ih zove Tiddlywink music, prim. D. V.] i stepovanje: to je dobro. Ona pravi i distinkciju između Naturalizma i Romantizma – definiše ih u njihovim pojmovima – i to je sve relevantno u odnosu na ono što gledamo danas. Ono što naziva Naturalizmom ima puno uspeha u fikciji svuda. Romantizam kako ga ona definiše praktično je mrtav.

Rend je takođe rekla, „Tehnologija nije filozofija“. Na nju mislim dok posmatram savremenu filmsku fikciju kako se nadmeće sa digitalnim životom i digitalno uvek pobeđuje.

Da li ponekad zapažate kako kritika ima svoje favorite i žrtve u jednoj velikoj masi jednoličnih filmova?

– Pošto kritičari preko cele godine gutaju ono što nije za gutanje i nazivaju to šećerom, ponekad moraju da sebi daju oduška. Ne kažem da su svesni svoje potrebe za oduškom. Ali treba im neki način da se isprazne i da imaju metu oko koje se svi nesvesno sporazumeju da je mogu napasti bez posledica. To je ista logika kao vršnjačko nasilje u školi ili antisemitske agresije: nekoga možete napasti bez posledica jer se zajednica oko toga usaglasila. Svake godine kritičari nađu jedan ili dva filma na koja svoj potisnuti bes. Videla sam to nedavno sa filmom Ne brini, draga. Rediteljke su uvek ranjivije kad ih napadne čopor. Ali, to se može desiti sa svakom produkcijom koja sebe učini ranjivom, deluje slabo, iz ovog ili onog razloga. Taj tretman nema mnogo veze sa  kvalitetom završenog filma. Kad se kritičari skupe da unakaze neki film to me tera da ga pogledam.

Ne mogu da odgovorim zašto u jednoj tako jednoličnoj holivudskoj produkciji gde masa filmova zaista ostavlja identičan utisak, neki bivaju odbačeni, a neki uzdignuti u nebesa. Delom, to ima veze sa ličnim zadovoljstvom – kritičari često reaguju samo na površinski sloj dela – recimo na glumce i ambijente gde se dešava ili na reputaciju reditelja. Ali, istini za volju, veći deo vremena ne znam zašto kritičari govore to što govore. Ne umem da objasnim šta oni misle ili osećaju. To važi za sve i zato ne čitam više filmske kritike. Pre nekoliko godina, neko mi je preporučio Entonija Lejna iz Njujorkera, novine u kojoj je pisala Polin Kejl. Pročitala sam njegov članak i bukvalno nisam mogla da shvatim šta je rekao o tom filmu koji je kao kritikovao. Uporno je izbegavao da kaže išta konkretno... i samo je prepričavao zaplet.

Ponekad je fikcija samo način saopštavanja istine. Vaš roman Ticket Out iako fikcija, i kad smo već kod toga detektivski, dakle žanrovski rad, isto tako može da se posmatra kao iskaz o položaju žena u Holivudu. Otvoreno ste rekli da je Ketrin Bigelou bila inspiracija za lik ubijene filmske rediteljke u romanu. Isto tako, napisali ste kao kritičarka jedan od najvažnijih članaka o Ketrin Bigelou. Stoga, sa ovom naknadnom pameću - da li je Ketrin Bigelou postigla cilj kom je stremila Vaša junakinja?

– Moj prvi roman zovem noire – najmračnijom slikom koju sam mogla naslikati o položaju žena u Holivudu. Baziran je na mojim zapažanjima, iskustvima i razgovorima vođenim off-the-record dok sam pratila filmsku scenu i biznis za LA Weekly. Isto tako ovaj roman sam videla i kao komentar na već raubovane klišee ukletih plavuša, zlih producenata i pisaca čije je nežne duše skršio sistem - a to sve je prikazano u masi filmova i knjiga o Holivudu. Već mi se zeva od pomisli na to.

Videla sam Ketrin Bigelou kao moju žrtvu ubistva - nažalost. Talentovana, prelepa, briljantna, ambiciozna žena koja voli filmove i želi da ih pravi. Kada sam pravila intervju sa njom povodom filma Plavi čelik (1989), odbijala je svako pitanje o tome što je žena koja režira akcioni film u Holivudu. Nije želela da je rod na bilo koji način ograničava ili kategoriše. Ne znam nijednu ženu koja išta vredi a da to želi! Ali muškarci i žene nisu jednako tretirani ni tada ni sada, ni u Holivudu ni bilo gde drugde.

Ništa što se desilo od 1989. nije promenilo moje mišljenje o tome da je njen san ipak nemoguć. Barbra Strejsend je trebalo da dobije prvog rediteljskog oskara za režiju filma Jentl (1983). Skoro trideset godina kasnije, Bigelou ga je osvojila za Katanac za bol. Mislim da je njena nagrada ipak samo važan simbol, ali i simbolični gest. Industrija je nastavila svojim putem, odnosno vratila se redovnim aktivnostima.

Srećom, sada ima baš puno nagrada, pa ih žene češće osvajaju. Hiljadu stvari radi protiv žena kao reditelja holivudskog osnovnog proizvoda a to je akcioni film sa muškom zvezdom. Muške zvezde ne vole da im žene naređuju. Studiji nemaju poverenja da ženama prepuste velike projekte. Sindikalci ne vole da im žene šefuju. Holivud smatra da žene nemaju dara da snime nasilje.

U tom tekstu o Ketrin Bigelou upravo raspravljam o tome da žene znaju mnogo o nasilju. Penelopi Spiris tvrdi isto u svom dokumentarnom filmu o rediteljkama. Nažalost, postoje slojevi predrasuda i predistorije delovanja sa uverenjem da žene ne umeju da režiraju akciju. Devojčice nose roze a dečaci belo.

Takođe, imajte na umu da je Holivud kao i cela SAD seksistički, rasistički, homofoban itd. a veliki deo sveta je i gori. Ne znam koliko procenat holivudskog profita se sada ubira van Amerike ali ranije je to bilo preko pedeset posto. Holivud se obraća uverenjima uvreženim širom sveta, ne samo lokalnim. Uvek se smejem kad Holivud optuže da je liberalan. Naravno, ima mnogo liberala galamdžija i neki od njih rade dosta za dobre ciljeve. Ali logika Industrije je najkonzervativnija moguća, vode ga prolaznost ženskog mesa, tradicionalne predrasude i pohlepa.

Stoga, oskar Ketrin Bigelou ima simboličnu vrednost, dat je da se malo zaustavi unutrašnje i javno nezadovoljstvo time koliko je Holivud belački i muški. Kada je Tomi Li Džons osvojio oskara za Begunca, rekao je nešto u smislu, „Ovo znači da ću moći nadalje da radim“. Oskar nije značio holivudsku karijeru za Ketrin Bigelou. Lično, smatram da je njen senzibilitet suviše avangardan, idiosinkratičan i nedovoljno sentimentalan da radi u fabrici kobasica. Tako je Roberto Roselini nazivao Holivud – fabrika kobasica. Voleli je ili ne, Bigelou je umetnica i svoj čovek. Holivud to može da trpi takve osobine kod malog broja muškaraca ali to ne podnosi kod žena.

Ticket Out je roman u kom je svako delimično odgovoran za zločin pa samim tim nije veliko iznenađenje kada se kao jedan od negativaca razotkrije scenarista koji je radio sa ubijenom rediteljkom. Jedna od teorija koje su čak na kraju morali da pobijaju teoretičari jeste da su bitnu ulogu u karijeri Ketrin Bigelou igrali njeni muški saradnici – Erik Red, Džejms Kameron i Mark Boal. I ako se gleda iz tog ugla, njena dinamika sa Erikom Redom pomalo podseća na odnos među likovima u romanu. Štaviše, Red je bio protagonista jedne veoma bizarne saobraćajne nesreće koja je svojom grotesknošću svojevremeno šokirala Holivud. Da li ste bili inspirisani ovim fenomenom ili konkretnim odnosom?

– Nije me inspirisao taj fenomen. Ne slažem se sa da je svako „delimično odgovoran“ za zločin. Ticket Out ima ono što se naziva širokim krugom osumnjičenih. Taj koncept sam preuzela od svog bivšeg supruga Džejmsa Elroja, velikog pisca kriminalističkih romana. Kako bi se čitalac neprekidno pitao ko je počinilac, morate da imate dosta osumnjičenih sa jakim motivima, i pomerate sumnju sa jednog na drugog junaka. Elroj ne voli uzak krug osumnjičenih! Koju ulogu je on igrao u mojoj karijeri pisca krimića? Naučio me je žanru... ali nije napisao Ticket Out ili Wildcat Play. Znači imao je značajnu ulogu a i nije imao nikakvu ulogu.

Ne znam tačnu prirodu saradnje Ketrin Bigelou i Erika Reda. Da li su oni spavali zajedno? Da li je on smišljao sve dobre ideje a ona samo popravljala pravopis u scenarijima? Opet zbog seksizma, ljudi često pretpostavljaju da je ženin doprinos manji. Postoji jako puno uspešnih muško-ženskih i bračnih saradnji u američkom filmskom biznisu. U ranim danima nemog filma Alis Gi-Blanš i Lois Veber su radile kreativne poslove dok su im muževi vodili kompanije i poslove sa studijima.

Poznato je da žene mogu više da postignu u Holivudu kada imaju muškog zaštitnika i/ ili saradnika. Klasičan primer je karijera Norme Širer u MGM-u koja je imala odnos sa tadašnjim šefom studija Irvingom Tolbergom. Kada sam intervjuisala Ketrin Bigelou 1989. bila je udata za Džejmsa Kamerona. Da li je to pomoglo da se snimi Plavi čelik? Pojma nemam. Čula sam jednom agenta kako kaže da Holivud ne pokreću filmovi već odnosi. Heteroseksualne žene koje su same uvek su imale nevolje u Holivudu. Nije slučajnost što je Doroti Arzner jedina žena koja je izgradila karijeru u mejdžor studiju kao reditelj i u nemoj i u zvučnoj „Zlatnoj eri“.

U pogledu stila, Ticket Out je punokrvan krimić. Na polici sa knjigama stavio bih ga pored Elrojeve trilogije o inspektoru Lojdu Hopkinsu, recimo. Isto tako postoji i ta opsesija starim zločinom koji ima relaciju sa slučajem Crne Dalije – konkretno Vi ispitujete čuveno ubistvo Džordžet Bauerdorf. S jedne strane dakle ovo je knjiga koja se može čitati kao esej o položaju žena u Holivudu, dinamici moći u filmskoj industriji i kao roman ideja. Kako ste uspeli da napišete rukopis nije samo preuzeo strukturu krimića već zapravo i jeste hardkor krimić a zadržali tu intelektualnu potenciju koja čini iskorak prema studijama kulture? Koji aspekt knjige je došao prvi? Kako je nastala ta višeslojnost?

– Džejms voli da se šali kako je Ticket Out bolji od njegovih prvih pet romana. Preko njega sam i zaznala za nerešeno ubistvo Džordžet Bauerdorf iz 1944. godine i dobila pristup Šerifoovim dosijeima.

Drago mi je što kažete da Ticket Out punokrvni krimić. Tako je i zamišljen. Ideja je počela sa Plavim čelikom i upoznavanjem Ketrin Bigelou. Počela sam da razmišljam o ženama i nasilju i ženama u akcionom žanru. Onda me je prijatelj novinar upoznao sa Elrojem. Nikada ranije nisam čula za njega iako je upravo tada izašao roman Poverljivo iz LA. U to vreme nisam bila fan tih punokrvnih muških krimića, ali je Džejms bio šarmantno spadalo i odlučila sam da pročitam Crnu daliju. Nisam mogla da je pustim iz ruku. Naročito sam cenila njegov odnos prema Beti Šort kojoj je prišao sa razumevanjem. Ni na jedan način nije implicirao, kako romani i svet često čine da posrnula žena zaslužuje sve što joj se desi. True Confessions Džona Gregori Dana, baziran na Daliji ima odvratan seksistički stav prema pokojnici. U stvarnosti, Džejmsova majka je ubijena i policajci tog ubicu nikada nisu identifikovali ili uhvatili. Džejms zna da – kako god da se njegova majka ponašala, ona nije zaslužila da bude udavljena.

Žene obično imaju ulogu žrtava muškog nasilja, zar ne? To je tako i u životu i u umetnosti. Džejms me je poveo da obiđemo sva mesta u Los Anđelesu koja se tiču Dalije – gde je poslednji put viđena, gde je telo nađeno. Počela sam da mislim o ženama kao subjektima a ne objektima nasilja. I to me je nadahnulo.

Jedna misao je bila – drugačije je ženi kada nađe mrtvu ženu. Toliko žena biva ubijeno svaki dan da će svaka pomisliti kada nađe leš da je to vrlo lako mogla biti ona sama. Uzbudljivo.

Ako imamo u vidu da je žanr žena privatnih detektiva bio a i danas je popularan – a i ako imamo u vidu da volim ženske avanturističke priče – odlučila sam da probam dobro oprobanu formulu za moj prvi roman – neustrašiva mlada žena pronalazi leš i doživi avanturu koja joj promeni život. Možda Ticket Out ima slojeve jer sebe vidim i kao detektivku i kao žrtvu, i subjekta i objekat ubistva. Pokušala sam da unesem edipalnu dimenziju seksističkog nasilja, i istorijski tretman žena na ekranu a i iza njega u Holivudu.

U ovu knjigu sam stavila sve što mi je palo na pamet i rekla sve čega sam se setila.

Holivud deluje kao čir se puni prljavštinom i onda s vremena na vreme pukne u formi filma koji ga dekonstruiše. Na primer kao roman Majkla Tolkina i film Roberta Altmana „Igrač" ili pozorišni komad i film Hurlyburly a nedavno smo imali i par filmova inspirisanih Harvijem Vajnstinom. Crna Dalija je imala nekoliko ekranizacija takođe. Koji su Vaši omiljeni filmovi i romani o Holivudu?

– Smatram da većina knjiga i filmova o Holivudu ili implicitno slavi tu patologiju – ili su deo bolesti koju se prave da dijagnostikuju. Igrač je dobar primer, kakav je to zatupljujući insajderski kliše! Kako sam rekla ranije – uklete starlete, bahati i zli producenti, pisci čije je duše skršio komercijalni sistem. Kaži ti meni, druže, nešto što ne znam. Kaži nešto što nije rečeno već bezbroj puta. Šta je Harvi Vajnstin nego samo jedan u dugom, dugom redu zlih i seksualno delinkventnih producenata?

Volim What Makes Sammy Run? Bada Šulberga čiji je otac inače vodio produkciju Paramaunta. Isto volim i Šulbergovu  Moving Pictures: Memoirs of a Hollywood Prince. To je jedna od dve velike autobiografije iz vremena neme ere. Druga je Swanson on Swanson koju je napisala Glorija Svanson.

Ali, ako govorimo o fikcionalnim prikazima Holivuda, čak i ako idemo do epohe ranih nemih filmova koji su bili često baš opterećeni filmskim temama – svi su uglavnom dosta očigledni. Zla i apsurdi Holivuda su naprosto previše očigledni. Mogla bih da preporučim The Extra Girl Mejbl Norman, ako baš insistirate. Možda je Godarov Prezir najkompletnije i višeslojnije rasturanje Holivuda. Iz sekunda u sekund taj film je duhovit i briljantan i lep – ali zar nije i on u svom korenu dosta očigledan? Džek Palans kao američki materijalista, Fric Lang kao evropski umetnik i Brižit Bardo kao neophodna plavuša.

Dodaću i Šulbergov The Disenchanted na listu, na Džejmsovo insistiranje. On smatra da je još jedan kliše romana o Holivudu odnos uprave i radnika – velikih, zlih studija.

Šulberg je bio levičar koji je na kraju shvatio koliko je SSSR prodro u američku Levicu i njene kulturne ispostave. Na kraju mu se smučilo kada je Partija proglasila da What Makes Sammy Run? nije politički ispravna knjiga i pokušala da ga natera da je promeni. Holivud i njujorški teatar su bili zaista prepuni komunističkih agenata koje su vodili ljudi po naređenjima iz Moskve. To je istorijska istina. Druga američka Crvena panika, poznata kao Lov na veštice u stvari je bila dobra stvar. Industrija je do guše bila infiltrirana „vešticama“ sa sovjetskom podrškom.

Ticket Out je pre svega znalačka i uverljiva predstava kako stoje stvari u Holivudu tog vremena. Verujem da je roman imao odjeka u tim krugovima. Da li je bilo pokušaja da se ekranizuje?

– Moj filmski agent je imao par poziva kada je knjiga izašla i to je sve. I Ticket Out bi sigurno mogao biti zabavna, filmična priča jer je u svom temelju takođe dosta očigledan. Svetu nikad ne dosade mrtve plavuše! Knjiga takođe ima avanturističku putanju, dobre likove i izazovno otvoren kraj. Ipak, rekla sam agentu – zašto sam pisala roman o raznim načinima na koji Holivud ubija žena ako ga sada prodajem istom tom Holivudu? Na neki način ekranizacija bi značila da nisam mislila ozbiljno ono što piše u Ticket Out.

A zaista mislim ozbiljno.

Da ste sada u poziciji da napravite filmsku ili televizijsku verziju ovog romana - ko bi bio Vaša glumačka podela i još važnije kog biste reditelja odabrali?

– Pre dvadeset godina sam želela da me igra Sandra Bulok. Pardon, ne mene, moju heroinu En Vajthed. Ovih dana ne gledam dovoljno stvari da bih znala ko bi bio idealna podela. Isto važi i za reditelje. Stvari koje mi prijatelji preporučuju i koje uspem da pogledam, gasim vrlo brzo. Ipak, skoro pa da mi se sviđa Netfliksova serija Emili u Parizu. To je skoro pa avanturistička priča. Sada mi, kako rekoh prijaju lagani dramski sadržaji u odnosu na tešku dramu i mračne stvari. Ta serija je previše konvencionalna u svojim pogledima, materijalizmu i načinu na koji prihvata kulturu da bi je sasvim zavolela. S jedne strane, opet zašto ne napraviti sliku sazrevanja mlade žene u Parizu po meri časopisa Vogue? Svaki dan nova garderoba, seksi posao, ima se para da se hrani u restoranima, momci i žurke i glamura napretek! Šta je loše u tome. To je jedna isprazna Utopija, ali opet je to nekakva Utopija.

Stanje u Holivudu na prelazu iz 20. u 21. vek kako ste ga opisali u romanu delovalo je kao tempirana bomba. Fitilj je bio dug, goreo je celih petnaest godina ali je na kraju eksplodirao i roman je dokument o tome. Kako se Vama čini? Da li mislite da aktuelni trendovi inkluzije i jednakosti zapravo rešavaju pitanja kojih ste se dotakli?

– U teoriji bi mogli. Ipak, ja ne verujem u ovaj trenutak. Hajde da vidimo koliko dugo će retorika inkluzije i jednakosti trajati, i da li će je ispratiti značajne akcije. Jako je jeftino govoriti. Sećam se jednog razgovora sa Margaret fon Trotom koji smo vodile kada je 1986. godine izašao njen film Roza Luksemburg. Pričale smo – o čemu drugom – nego o položaju žena i kako stoji feministička borba. Rekla je da su muškarci samo otišli u bunkere kada su žene krenule da traže svoja prava tokom šezdesetih i sedamdesetih. U osamdesetim su, kaže ona, muškarci izašli iz bunkera... isti kao pre.

Grešite ako zamišljate kulturu kao monolit. Uvek ima puno sila koje deluju u svakom trenutku. Kada pogledate pokret za prava žena u Americi ili recimo borbu američkih crnaca za ljudska prava, shvatite da se progres nije linearan. U ovom trenutku je priča o raznovrsnosti i pravdi jako trendi i svuda je prisutna. Ali isto tako veliki otpor na svakom mestu. Što je jači pritisak za promene, jači je i otpor.

Zato ne smatram da Ticket Out proročka knjiga. Ona obrađuje situaciju iz ranih devedesetih a nije se mnogo promenilo ni danas u 2023. Zato su moje tirade i dalje relevantne a iskreno bih volela da nisu.

Još jedna specifičnost Vašeg književnog rada jeste da su Vam oba romana krimići i da čine seriju. En Vajthed je glavna junakinja u obe knjige. Kako ste se opredelili da napišete seriju romana o istoj junakinji?

– Prodala sam Ticket Out u ugovoru za dve knjige. Bila sam obavezana ugovorom da napišem i nastavak! U krajnje tipičnom sledu događaja, prvi roman mi je bio autobiografski a drugi edipalni. Puno pisaca radi na taj način. To raščišćava prostor za treći roman. Puno reditelja počinje karijeru krimićem. Venders, Godar, Kurosava, Braća Koen – lista ide unedogled. Kriminalističke priče te uče arhitekturi zapleta. Lakše je postaviti zaplet kad je nešto konkretno i veoma ozbiljno u pitanju, kao ubistvo ili nestali novac, To je arhetipska Potraga. Koraci moraju biti logični.

Ticket Out je moje opraštanje od filma. Wildcat Play je moje opraštanje od prošlosti moje porodice i od profesije koja je vezana za moju prošlost, čije vreme polako ističe - to je naftna industrija. Da ne govorim koliko je bila neobična ideja da se stavi lik mlade žene da radi na bušotini.

Htela sam da Wildcat Play bude tipičan roman - zabavan krimić za lako čitanje. Dok je Ticket Out namerno noir, i samim tim grub, Wildcat Play je manje mračan. Uobičajen roman u kom se traži ko je ubica. Nažalost, jako malo ljudi želi da čita o naftnim poljima, i uopšte o teškoj industriji. Smatrala sam da je taj ambijent egzotičniji od Holivuda. Istraživanje za pisanje ovog romana bilo je fascinantno, i probala sam da Wildcat Play bude i poučan. Era naftaša se mora završiti. Ali svako mora znati ponešto o supstanci koja je oblikovala 20. vek i učinila SAD supersilom.

Uprkos tome što se dešavanja iz romana Ticket Out imaju odjek u romanu Wildcat Play, smešten je u drugačiji milje koji takođe poznajete kroz porodičnu tradiciju. To je svet nezavisnih bušača i proizvođača nafte i gasa i njihovog radničkog sveta. Daleko je to od Holivuda. Ali, pošto En Vajthed napušta Holivud da bi radila na bušotini kako bi se suočila sa porodičnim tajnama ovaj kontrast dva miljea podseća na priče o buntovnicima kao što je Pet lakih komada. Kako komentarišete ovaj put koji je prešla En Vajthed?

– To je Bildungsroman, moja omiljena nemačka reč posle Zeitgeist! Porter umetnika kao mladog praznoglavca.

Kako rekoh, volim ženske avanturističke priče. Ovde sam pratila moju životnu avanturu kako se odvijala do te tačke. Ne volim Pet lakih komada jer od Džeka Nikolsona dobijam osip – a i zato što su muške avanture u životu drugačije od ženskih. U principu, žene ne treba da imaju velike avanture. One ne idu da istraže gde izvire Nil. One treba da ostanu kod kuće. Njihove avanture su domaćičke.

U tom smislu naglasila bih da je veliki uticaj na Ticket Out imala Kali Kuri sa Thelma and Louise (1991). Film putovanja/ film ceste je još jedan žanr orijentisan na muškarce ali šta se dešava kad žene na izbiju na otvoren put tražeći slobodu, avanturu i samospoznaju? Odmah ih neki skot tretira kao seksualne objekte. Šta se desi kada ga ubiju u samoodbrani? Avantura počne i ne može se završiti nikako drugačije sem tragično.

En Vajthed kao junakinja ima veoma zanimljiv razvoj. Ona započinje prvi roman kao liberalna novinarka koja piše u veoma antipolicijskom listu a završava istražujući zločin sa policajcem kog je doživljavala kao monstruma sa značkom a on je u stvari radio najbolje što je mogao. Tokom priče ona menja pogled na svet u mnogo sfera pa i u toj. Roman je pisan posle suđenja u slučaju Rodnija Kinga i afere Rampart ali sve to je naravno bleda senka onoga što se dešava sada.

Šta bi En Vajthed sada mislila o trenutnoj situaciji u policiji i oko nje?

– Policajci, očevi, sveštenici, doktori - muški autoritet u svojim bezbrojnim formama. Morala sam da se pomirim sa tom pojavom. Pomoglo je što sam intervjuisala Klinta Istvuda. Pomoglo je što sam upoznala masu pravih policajaca. Pomoglo je što je En spavala s policajcem, i upoznala Emeta fizičkog radnika na naftnoj bušotini. Muške figure autoriteta su nešto sa čime moraš da se pomiriš i nađeš svojoj put na drugoj strani, gde Istina i Pravda prevladavaju i žene nisu uvek žrtve. Jedan od razloga zašto više ne pišem o nasilju nad ženama jeste zato što sam rekla sve što sam imala. I zbog toga što sva diskusija o ugnjetavanju uvlači u sebe i samog ugnjetača. I onda opet pobedi jer ti iscrpi duhovnu energiju i kreativnu snagu. Ne želim više da ono što je Pogrešno boji moj život.

Moj trenutni stav o policiji je složen. Izbegavam da se izjašnjavam o pojedinačnim situacijama kada ne verujem medijima, ili raznim političkim grupacijama, da govore istinu i prenesu kako je bilo. Znam da ima jako puno dobrih policajaca koji žele da učine svet bezbednijim. Sada takođe vidim – naročito posle ubistva Džordža Flojda i protesta koji su usledili, kao i posle 6. januara [napad na Kapitol, prim. D. V.] – ima puno rasista i naloženih fašista koji su se zaposlili u policiji i raznim vojnim jedinicama da bi mogli da biju i ubijaju svakoga ko im se ne dopada. Američki zakoni o oružju su učinili ulice smrtonosnim. Policija mora da ima veće oružje i praktično vojnu opremu, a situacija je došla do tačke pucanja. Nadam se da će usmeravanje sredstava službama za psihološko savetovanje kao i policijski rad unutar zajednice olakšati nepodnošljivu tenziju na američkim ulicama. I smanjiti broj masovnih upucavanja.

Još u devedesetim, policajci sa kojima sam razgovarala su tražili strožu kontrolu držanja i nošenja oružja. Od tada je ruska infiltracija u NRA [američko nacionalno udruženje vlasnika oružja, prim. D. V.] proglasila da je posedovanje oružja sveta dužnost i pravo. Trenutno u Americi ima više komada oružja u privatnom vlasništvu nego stanovnika. Cinična zloupotreba Drugog amandmana američkog ustava kako bi se opravdala prodaja automatskih  AR-15 deci mora da se spreči. I onaj Putin mora biti zaustavljen.

Wildcat Play nije samo pomaknut iz glamuroznog sveta Holivuda u težački milje naftne bušotine već otvara još jedan drugi aspekt. Naime, Slavoj Žižek kaže u jednom eseju da mejnstrim Holivud nikada ne prikazuje radnike osim ako nisu zaposleni kao radna snaga u visokotehnološkoj tajnoj bazi negativca u Džejms Bondu. To nije sasvim tačno, neki holivudski reditelji su uveli junake iz radničke klase u najviše sfere mejnstripa, na primer Džejms Kameron.

Ipak, deluje kao da su holivudske elite izgubile dodir sa radnim čovekom. Vaš roman donekle vraća takve heroje u žanrovsku prozu. Sada međutim imamo autore kao što je veoma popularni televizijski autor Tejlor Šeridan koji se upravo bavi time - smešta žanrovske priče u takozvane države preko kojih se samo preleće avionom. Da li Vam se čini da su elite shvatile kako je radnička klasa bila prepuštena sama sebi u pogledu kulture i kako su onda bili lak plen za populiste poput Trampa?

– Zamara me da govorim o dnevnoj politici. I o lošim ljudima. Njihovo ponašanje zaista može da zatruje Vaš unutrašnji a i spoljašnji život. Ja odbijam da otruju moj. Sišla sam sa političke vrteške kada sam napustila novine da bih napisala roman Ticket Out. Ipak, kad su došli izbori 2016. godine i kada sam prepoznala puzeći fašizam u ovoj zemlji, osetila sam da treba da se vratim na vrtešku. I zbog toga sam se jako pokajala. Napisala sam potom komični roman kao protivotrov i profilaktik.

Ova priča najbolje ilustruje moj trenutni stav o politici.

Davne 1919. tokom prve američke Crvene panike, poznata feministkinja i anarhistkinja Ema Goldman deportovana je nazad u novoformirani SSSR, još uvek u raljama građanskog rata. Brod kojim su nju i ostale vozili iz Njujorka za Finsku, zvao se Buford. Njena knjiga My Disillusionment in Russia – izdata 1923. kada je napustila SSSR – je zaista najneverovatnija, najšokantnija i najsmirenija pripovest o tome šta su sve Boljševici radili u ime Revolucije. Radnički raj je, kako reče Ajn Rand, bio groblje.

Te 1923. godine pomenuti brod Buford plovio je zapadnom obalom do Aljaske a potom preko dalekoistočne obale Sovjetskog Saveza. Kompanija Bastera Kitona iznajmila je brod Buford da bi na njemu snimala film Navigator u okolini ostrva Katalina u južnoj Kaliforniji. I taj brod možete videti u filmu, i Kiton koristi svaki njegov deo za svoje gegove. Dakle, ako sam nekada sebe videla kao mučenicu Emu Goldman s gornje palube - sada sebe vidim kao Bastera Kitona u smešnom ronilačkom odelu na dnu mora. Dok pokušava da popravi rupu na koritu on uspeva da uhvati sabljarku koja ga je ubola u uvo. Kada naiđe još jedna sabljarka, krene da se mačuje sa njom koristeći ovu drugu ribu.

Završila sam sa noir žanrom i crnilom. Sad sve okrećem na šalu. Mislim da je humorističko sagledavanje viši nivo mudrosti.

Da li Vas je ikada interesovalo da napišete scenario?

– Naravno - ali ništa ozbiljno. Ako volite filmove, onda biste načelno voleli da ih pišete, zar ne?

Jednom sam sa prijateljima napisala filmsku priču sa prijateljima baziranu na članku iz časopisa Vanity Fair o romansi koju su tokom pedesetih doživeli Semi Dejvis Junior i Kim Novak. To je mogao biti jedan ljutit film, postavila sam ga kao Hičkokov Prozor u dvorište u jednoj luksuznoj kući u Palm Springsu, sa bazenom u sredini. Ali, scenaristika je kolaborativni proces, odgovorni ste producentima i rediteljima, pa i glumcima koji treba da izgovore vaše rečenice i imaju ideje kako bi to oni rekli bolje. U takvim okolnostima ne nastaje umetnost zadovoljavajućeg nivoa.

Po našoj priči nikada nije naručen scenario. Projekat je tiho odumro. Trend filmova o Sinatrinoj ekipi je prošao.

 Da li planirate novi roman?

– Upravo sam predala rukopis za moj najnoviji roman. Čekam komentare. To je jedna lagana pustolovina smeštena u delovima Los Anđelesa gde su se naselili rani producenti nemih filmova kada su se doselili sa Istočne obale, krajem prve decenije prošlog veka. U priči se pojavljuju psi filmske zvezde, imamo neke prave i jednog izmišljenog plus potragu za izgubljenim filmovima i dva junaka ljudskog roda koji previše piju. Mislim da je smešno. I nadam se da će isto misliti i drugi. Urediću ovu knjigu i nadam se da ću uspeti da je prodam, a već planiram i njen nastavak sa istim likovima i još jednom divljom avanturom.

A što se ispunjenosti tiče - život kao takav je veoma raskošan i zanimljiv.

Osećate li i dalje strast prema novinarstvu? Koje medije danas pratite?

– Ne, novinarstvo je za mene mrtvo. Odgovori na Vaša pitanja su prva novinarska stvar kojom sam se bavila u poslednjih nekoliko godina. No, ima dosta ljudi koji rade važne novinarske stvari. Hvala nebesima za istraživačko novinarstvo poslednjih godina. Ne držim više prst na pulsu kulture. Ovih dana mahom slušam razgovore i gledam slike koji se javljaju u mojoj glavi.

Kakvo je Vaše generalno mišljenje o socijalnim mrežama i načinom na koji je to izmenilo novinarstvo, film i filmsku kritiku?

– Uvek mi je većina razgovora na svetu delovala neinteligentno, dosadno, uštogljeno, pogrešno ili je promašivalo temu.

Zato sam i otišla u kontrakulturno novinarstvo.

Društvene mreže su samo pojačale to blebetanje sveta do tačke nerazaznatljivosti pa i dalje od nje – kao u kući ogledala u filmu Dama iz Šangaja. Sećate se kako tamo lete meci i promašuju u završnici filma? Da li je Orson Vels bio vidovit? Društvene mreže su dale glupostima, lažima, mržnji previše prostora, vidljivosti, težine i mogućnosti da ubija. Društvene mreže su kombinacija ubilačke i najdosadnije žurke. Uporedo s tim, neki ljudi ih koriste da iznose ključne činjenice i još ključnije – humor – i to doseže široku publiku. Društvene mreže obavljaju velike zadatke tokom rata u Ukrajini.

Teško je razabrati uzrok od posledice kada sve te pojave – novinarstvo, film i filmska kritika - zauzimaju isti kulturalno-tehnološki trenutak kao i društvene mreže. I onda se hrane jedni drugima. Kako rekoh, svet mi nikada nije bio jasan. A svet nije posvećen istini i smislu, čak naprotiv.

Iskustvo mi kaže, ako krenete da tražite istinu i smisao, ne možete da ih samo pokupite s pločnika. Nijedan medij, pa ni sveti religijski spisi, ne mogu da vam saopšte celu istinu o vama. Morate sami da saznajete o sebi. To je mučan proces koji traje decenijama. To nije Tik-Tok od trideset sekundi. Bez dobrog utemeljenja u sebi, nisam sigurna da je moguće proizvesti istinski autentičnu i vrednu umetnost. Novinarstvo je drugačije jer ipak izveštavate o onome što jeste: potrebne su vam oči, srce i mozak. A deluje da su društveme mreže samo još jedan sloj smeća koje razdvaja ljude od raznih istina.

Nije slučajnost što digitalna generacija pati mnogo od anksioznosti i depresije. To je duhovna bolest.  Nema nikakvih korena u mobilnom telefonu. Taj predmet je u najboljem slučaju alat, on po sebi nema smisao, i ne može da ga proizvede. To je zadatak korisnika. Tehnologija nije filozofija.

Tokom 2014. godine držala sam filmski kurs na jednom rudarskom fakultetu u Koloradu (Colorado School of Mines), vrhunskoj inženjerskoj školi. I studenti su bili sjajni, raznovrsna internacionalna ekipa sa praktično nula dodira sa liberalnim umetničkim obrazovanjem – premda su svi obožavali filmove. I završni zadatak bio je da snime kratki film. Profesor koji je poučavao pre mene rekao mi je da su ti radovi uglavnom narativni haos. Ja sam predložila da se svakoj grupi da isti polazni zadatak kako bismo pojednostavili i fokusirali stvari. Profesor s kojim sam radila mi je da osmislim tu polaznu tačku i rekla sam studentima: „Izgubili ste mobilni telefon. Krenite od toga.”

Rezultati su bili zadivljujući. Profesor i ja nismo mogli da verujemo. Svaka grupa je došla sa drugačijim uglom gledanja na dramske mogućnosti nestalog telefona. Svaki film je bio jasan i fenomenalan – delom i kao svedočanstvo moći žanra – a delom i kao svedočanstvo kako inženjeri mogu biti precizni. Predložila sam da svi dobiju najviše ocene.

Da li Vam se čini da direktna komunikacija između gledalaca i Holivuda u stvari vodi ka daljem gubitku kreativnog integriteta i gura film u smeru zadovoljavanja potrošača u najčistijoj formi?

– Ako posmatramo istoriju Zapadnog teatra sve do Starih Grka, vidimo da je bilo možda četiri ili pet Zlatnih doba. Možda šest, kada su scenska veština i pisanje za scenu bili originalni i uzbudljivi i pronalazili svoje glumce i publiku. Vekovi između zlatnih doba su jedno komercijalno napinjanje.

Filmovi, a naročito holivudski – pod tim računam i strimere kao što su Netfliks i Amazon – su u jednom dugom, uglavnom dosadnom komercijalnom periodu. Korporativno razmišljanje igra ulogu u tome. Ekonomija igra ulogu u tome. Zeit u potrebi za smislenim mejnstrim geist-om ima svoju ulogu. Ali, realno gledano, nijedna komercijalna umetnička forma ne može biti zanimljiva, dobra ili umetnički vredna neprekidno. Pa čak ni veći deo vremena. Jednom sam ocenila 90-95% iz perioda visokog studio sistema su potpuno đubre. Njih su spasavale zvezde a one mogu da prodaju najsmrdljiviji sir. Koliko filmova sa Klerkom Geblom ili Bet Dejvis rado repriziram? Šačicu, možda. A snimili su desetine.

Američki film je upravo i počeo kao "zadovoljavanje potrošača u najčistijoj formi". Ako se vratimo do samih početaka krajem 19. veka i onih kabina koje su izrasle u bioskop za groš i tako dalje - pokretne slike se isključivo bave zapravo zadovoljavanjem potrošača u najčistijoj formi. Umetnost i industrija su brzo evoluirali i ubrzo ste imali profesionalne pozorišne glumce koji igraju u filmovima od jedne rolne – svi oni su došli iz vodvilja i priznatog teatra, a pridružili su se i umetnici iz drugih oblasti. Mnogi od njih su imali umetničke ambicije zato što su se bavili umetnošću tamo odakle su došli. Tenzija između Umetnosti i Tržišta je prisutna od začeća filmske industrije.

Konsolidacija mejdžor studija tokom dvadesetih pretvorila je Holivud u producentski medijum – a pravljenje filmova u rad na pokretnoj traci da bi se proizvod standardizovao i garantovao profit. Studiji su postali fabrike po industrijskom modelu.

Volim knjigu Kari Bošam Without Lying Down (1997) o Frensis Merion i moćnim ženama u ranom Holivudu. Merion je krenula kao scenarista u prvoj deceniji 20. veka, pisala tipske filmove za Meri Pikford i postala Tolbergova omiljena scenaristkinja u MGM-u tridesetih. Njen profesionalni život prati tu tranziciju komercijalnog filma od više umetničkog ka preduzetničkom medijumu, pa sve do industrijalizovanog producentskog formata. Stvaralački integritet – šta to bi? To je jedan lep san, barem u Holivudu. Dok god je zarađivanje novca cilj, imaćete ljude koji se bave novcem da odlučuju kako da se povećaju prihodi. Najbolji način je generalno sagledati šta je donosilo zaradu i onda kopirati tu formulu, sa isplativom zvezdom. U vreme kompjutera, te producentske odluke pravi algoritam.

Ima jedna stara izreka u naftaškom svetu – najbolje mesto za traženje nafte je naftno polje. Ili, zašto trošiti novac na istraživanje kada možete na poznatom nalazištu da izbušite još malo? Tako je i u Holivudu. Zašto rizikovati? Zašto snimiti nešto što nije već snimljeno ranije? Stvaralački integritet na pragu tog sveta umire.

Ali isto tako mislim da je umetnost pripovedanja – stvaranje značenja kroz priču i karakter – na umoru. Za to krivim filmske škole i Ratove zvezda.

Pre pronalaska blokbastera, scenaristi su svoje priče tražili u književnosti kao i pripovedačke modele. Rečju, tražili su van filma. Ali kada su filmadžije počele da se školuju – a Ratovi zvezda postigli enorman uspeh – odjednom su jedina referenca postali već postojeći filmovi. Ratovi zvezda su presudan korak u kinematografiji vođenoj profitom kakav je bilo Rođenje nacije Dejvida Vorka Grifita 1916. godine. Filmske škole su postale mahom tehničke škole a mnogo ljudi ide u njih da bi napravilo sledeći veliki pogodak. Kako rekoh ranije, intelektualna priprema koja vam omogućuje da kritikuje aktuelni kulturalni momenat je gotova, kaput. Gledam filmove danas i imam osećaj da filmadžije nemaju pojma šta stvari znače. Oni se nisu upitali neka interesantna pitanja. Ja se onda neizbežno zapitam, pod kojim uslovima se ovaj film završava? Pošto me ne vodi nikuda sem kroz seriju šematizovanih narativnih čvorišta – kroz probe za izvedbu priča koje su ranije već snimljene.

Ipak, volim Vesa Andersona. Mislim da je on original i da je promišljen. Govori o važnim temama kao što su ljubav, sreća, stvaralački integritet i samospoznaja i govori neke nove, divne pa i utopijske stvari. Veliki sam obožavalac Rašmora i Voza za Dardžiling. Uprkos tome što ima dosta muškog pogleda na svet i zamornih edipalnih stvari. Ali, dopada mi se Andersonov lak komični pristup i ton.

Kao filmska kritičarka pisali ste puno o neameričkom filmu. Kakva su Vaša iskustva sa jugoslovenskim filmom?

– Radeći u Los Anđelesu imala sam sjajnu priliku da vidim filmove iz celog sveta. Bilo je zaista uzbudljivo. Jedne godine sam pogledala celih 400 filmova – brojala sam. I ni za vreme jednog nisam zaspala, za razliku od nekih kolega. U isto vreme, puno toga nisam pogledala a za mnoge nisam ni čula. Kada sam napustila novine, imala sam više prilike da temeljno istražujem film. Roman Ticket Out je izvorno imao i jedan zaplet sa Rudolfom Valentinom. Počela sam da gledam njegove filmove a onda se preorijentisala na druge i kada sam se jednog dana zaista prilagodila nemom filmu postala sam jako vezana za njih. Moj novi roman je dokaz toga, temelj mu je u slepstik komediji – Maku Senetu i Roskou Arbaklu. Tek kad sam prestala da pišem filmske kritike sam ušla malo dublje u opus Džekija Čena i hongkonškog filma – ali i u Bolivud. Bolivud je bio otkrovenje za mene, i to je mnogo veća industrija sa većom publikom od Holivuda. Možete naći reference na mejnstrim indijski film u mom novom romanu. Da li ste ikada gledali Chori Chori (1956)? U njemu Radž Kapujr i Nargis prave Kaprin Dogodilo se jedne noći samo što ima mnogo više seksualne energije između Radža Kapura i Nargis nego između Klerka Gebla i Klodet Kolber.

Učim dosta i o filmu američkih crnaca. Bela i crna filmska industrija bile su u segregaciji od početka – osim kad su holivudski filmovi snimali svoje filmove o "rasi". Oskar Mišo je ključna figura kao producent, reditelj i scenarista. Ipak, njegove neme radove je jako teško videti. Mnogo toga je prosto izgubljeno ili uništeno.

Ovim želim da ilustrujem da biste bili šokirani koliko toga ne znam. A svakog dana znam sve manje.

Znam veoma malo o jugoslovenskom filmu. Otišla sam malo na internet i našla članak pod naslovom "Dvadeset ključnih filmova jugoslovenske kinematografije". Sramota me je da nabrojim koliko malo njih sam pogledala i za koliko malo tih reditelja sam čula. Ali, bila sam veliki fan Montenegra, filma Dušana Makavejeva iz 1981. godine. On je imao sjajnu karijeru. Poljaci, Česi, pa i Rusi, pravili su filmove pod teškom cenzurom. I dalje pamtim scene iz filma Obdanište Jevgenija Jevtušenka i Krila Larise Šepitko.

Drugim rečima, uvažavam filmska dostignuća Istočne Evrope. Ako želite da mi date listu svojih omiljenih jugoslovenskih i srpskih filmova rado ću ih potražiti i pogledati.

Ali, imajte na umu, sada gledam samo lake komedije.