Poroci Tokija i deda zlatnog doba televizije

HBO je tada sebi mogao da dozvoli odobravanje druge sezone čak i za seriju koja nije dobro prošla, ukoliko bi oni sami procenili da je vredna pažnje, a Sreća je svakako bila takva. Ipak, posle nekih smena u HBO-u, druga sezona je ipak otkazana, zvanično zbog toga što je na snimanju stradalo puno trkačkih konja. A gledaoci su ostali sa prvom sezonom u kojoj priča nije zaokružena.

Sreća je bila serija prepuna simbolike, i ličnih opsesija i za Mana i za Milča, počev od Dastina Hofmana u glavnoj ulozi starog kriminalca koji izlazi iz zatvora, čime se direktno nadovezuje na film Zločin u krvi Ulua Grosbarda, u kom Dastin igra glavnu ulogu a Man je radio kao nepotpisani scenarista – i doživeo formativno iskustvo jer tada upoznaje Edvarda Bankera koji je kasnije imao ključnu ulogu u formiranju njegove poetike.

Banker je bio nekadašnji robijaš koji je postao književnik i smatra se da je upravo on inspirisao neke od najmoćnijih Manovih monologa o robiji – od Lopova do Vreline.

HBO publiku jesu činili sladokusci, ali ne baš toliki, tako da je Sreća bila ostvarenje iz vremena kada je svaki gledalac ovog kanala gledao svaku seriju nezavisno od žanra, jer je ovaj brend važio za nešto više od televizije, ali ako je mogao neku da preskoči, bila je to upravo ona.

HBO Maks je proizveo seriju Poroci Tokija, ekranizaciju autobiografske knjige Džejka Adelstina o tome kako je to biti novinar crne hronike u Tokiju. Knjiga se dosta razlikuje od serije, mada se naravno osnovi motivi prepoznaju, no fikcionalizacija je sveobuhvatna, pre svega na nivou strukture.

Poroci Tokija su u suštini romantični krimić o dvoje stranaca u Tokiju koji misle da se mogu snaći u drugačijem svetu dalekoistočne metropole, ali onda ulaze u njen najfetišističkiji segment a to su zelenaši i jakuze koji i dalje pored kriminala praktikuju rituale i razne druge psihološke igre.

Protagonisti su Džejk kao novinar-početnik i mlada žena koja je napustila mormonsku misiju i postala hostesa u klubu, osavremenjena gejša, sa ambicijom da pokrene svoj klub.

Niko od njih nije do kraja svestan s kim se uhvatio ukoštac, uprkos tome što su ubeđeni da imaju sve pod kontrolom. Ipak, isto tako je i jakuzama, kod kojih jedan šef stari a drugi umire od neizlečive bolesti taman kad bi trebalo da uspostavi dominaciju.

Poroci Tokija su potpuno drugačiji od Sreće. Majkl Man je nadahnut u prvoj epizodi u kojoj nas uvodi u Tokio, ali je priča ovog puta savršeno razumljiva na svakom koraku. Nema kriptičnosti, nema ubacivanja gledalaca usred situacije u kojoj treba da se snađe zajedno sa junakom, i u tom pogledu su Poroci Tokija uspeli da komuniciraju i sa Manovom i sa laičkom publikom.

Međutim, odlaganje snimanja zbog kovida, odlazak glavnog reditelja Destina Kretona na druge projekte i poluponištavanje glavnog glumca Ansela Elgorta zbog seksualnog skandala niskog intenziteta, učinili su Poroke Tokija logističkim košmarom, te ćemo videti da li će je HBO Maks obnoviti za drugu sezonu.

Isto kao i u slučaju Sreće, Poroci Tokija u prvoj sezoni dovode priču do primirja ali je ne rešavaju u potpunosti. Ako imamo u vidu da je Adelstinov roman prvobitno adaptiran za film, i to u režiji Entonija Mendlera, čiji redovni klijent za spotove Vikend baš ovih dana ima svoje nevolje sa HBO serijom Idol, jasno je da postoji i reducirana verzija pristupa ovoj knjizi. Ipak, način na koji je kraj ostao otvoren može biti tumačen ili kao veoma poetičan prikaz života podzemlja koji traje i dalje ili kao potencijalna udica za novu sezonu.

Srećom, kako rekoh, prijem ovog puta nije sporan. Poroci Tokija ujedinili su publiku i kritiku i HBO Maksu doneli seriju koja ima integritet starog HBO-a iako je jasnija njena mejnstrim inklinacija.

Man je – pre nego što će HBO serija Žica ozvaničiti pojam televizijskog romana – izgradio tu formu u seriji Kriminalistička priča, i u izvesnom smislu on se vraća tom okviru i u Porocima Tokija, premda bi naslov sugerisao kopču sa njegovim tehnički daleko najznačajnijim doprinosom istoriji televizije – Porocima Majamija. Ipak, strukturalno gledano ovde nema osećaja jedne generalne zaokruženosti na nivou pojedinačne epizode, bilo u formi malog slučaja koji se rešava uporedo sa glavnim – celosezonskim, bilo u formi neke životne etape koja se započinje i završava u jednoj nedeljnoj dozi serije.

Ono što je postavljeno u prvoj sezoni Poroka Tokija svakako jeste temelj za jedno održivu seriju od više sezona čiji će ključni izazovi nastupiti u kasnijoj fazi razvoja kada se neki konflikti budu razrešavali a započinjala tranzicija u neke nove. U tom pogledu, rešenje eventualnog problema se neće naći u Adelstinovoj knjizi.

Man svakako nije ključni kreativac u ovoj seriji, i ako posmatramo njegovu radnu biografiju, on je u najsličnijim serijama ovoj, kao što su Kriminalistička priča i Sreća imao iskustvo dve sezone i ukidanja posle prve. On naravno iza sebe ima i Poroke Majamija od više sezona ali tu su Kroket i Tabs svake sedmice rešavali novi slučaj. U tom pogledu, Poroci Tokija i deluju manovski jer je jasno da se dve sezone naziru ali da sve dalje nosi ozbiljne iako ne i nesavladive izazove.

U prvoj sezoni ono što je izvedeno jeste transformacija junaka iz stranaca – gaiđina u odomaćene protagoniste tokijske poročne scene. Krupna zaključenja se, međutim, u završnoj osmoj epizodi samo nagoveštavaju.

Man je ovom serijom iznova zakoračio u zlatno doba televizije kome je Dejvid Sajmon možda jedan od očeva ali on mu je svakako deda.