Konačno smo dobili pravu „Dinu“, vizuelno i pripovedačko remek-delo

Od kada je Frenk Herbert 1965. godine objavio svoje najpoznatije čedo, Dina je stekla božanski status među poklonicima naučne fantastike. Priča smeštena u dalekoj budućnosti, ali sa potpuno drugačijim pristupom, koja je energiju crpila iz ljudske psihologije, unutrašnje snage i misticizma nagona.

U svim svojim delovima, kruna Herbertovog stvaralaštva je grandiozna – po prostranstvu koje obuhvata, obimu likova koji oblikuju svet i galaksiju, političkim intrigama i sukobljenim interesima. I sve to se sabira u jednoj fokalnoj tački – Arakisu, pustinjskoj planeti i jedinom izvoru čudesne supstance melanž, kolokvijalno nazvane „začin“.

Zbog svoje složenosti Dina je dobila epitet „neadaptabilne“ na filmsko platno. I to je u velikoj meri bilo tačno.

Pokušaj Dejvida Linča 1984. godine bio je samo to – pokušaj. Dozvoliću sebi slobodu da kažem da je to jedna od najgorih adaptacija nekog dela koju sam u životu gledao. U vremenu kada sam je gledao nisam uopšte bio upoznat sa svetom Dine, a kada se film završio nisam ni želeo.

Navedeni epitet „najgore adaptacije“ Linčova verzija je stekla kada sam se, baš zbog nje, tek nekoliko godina kasnije jedva naterao da uzmem Herbertovu knjigu u ruke. Kad počnete da čitate knjigu vidite koliko je filmska verzija bila uprošćena. Jedan teško razumljivi filmski bućkuriš u kom su ključne stvari izbačene ili tek letimično pomenute, a sa druge strane neki novi potpuno izmišljeni elementi nepotrebno ubačeni.

Ovde ću se zaustaviti sa kritikovanjem Linča, prvo iz poštovanja prema njemu kao reditelju, a i jer bi prava kritika iziskivala zaseban tekst i detaljnu analizu.

Mistični i grandiozni svet Dine

Čovečanstvo se odavno proširilo van granica Zemlje i naseljava bezbroj svetova. Kao i Isak Asimov u Zadužbini, Herbert je kao osnovu poretka u univerzumu inspiraciju crpeo iz dekadentnih poslednjih vekova Rimskog carstva. Poznatim univerzumom vlada car padišah kao vrhovni autoritet ispod čijih skuta se brojne uticajne feudalne kuće bore za moć i prevlast.

U prvih par minuta filma narator uvodi gledaoce u osnove priče, koja je najvećim delom smeštena na Arakis, pustinjsku planetu koja svoj status duguje supstanci melanž ili začinu – psihoaktivnoj supstanci koja proširuje ljudski um i drastično pojačava njegove sposobnosti, produžava život onoga ko je koristi, ali izaziva takvu zavisnost da je pokušaj odvikavanja od nje uvek smrtonosan.

Zbog toga što je veštačka inteligencija zabranjena posle velikog džihada, morao je da bude promenjen način putovanja kroz svemir. Umesto kompjutera i veštačke inteligencije navigatori Svemirskog esnafa samo uz pomoć začina mogu da prave izuzetno složene računice i predikcije i savijaju prostor omogućavajući trenutno putovanje iz jedne tačne kosmosa u drugu. Ukratko, bez začina, ustrojstvo poznatog univerzuma prestalo bi da postoji.

Vilnev pažljivo odmotava klupko Dine i hrani gledaoce sa taman dovoljno informacija da mogu da urone u radnju, a da se u njoj ne udave.

Kuća Atreida prikazana je kao stoička frakcija kojoj je čast na prvom mestu. Oskar Ajzak briljira kao vojvoda Leto, plemeniti vođa i uzor svom mladom sinu Polu i voljeni partner svoje konkubine Džesike.

Timoti Šalame je pun pogodak u ulozi Pola Atreida. Isprva uplašen buđenjem novih moći u sebi on polako otkriva svoju misiju, svesno birajući put Lisana al Gaiba koji mu je utabao tajnoviti mistični matrijarhat Bene Džezrit, kojeg je njegova majka član.

Pomažući svom sinu u njegovoj borbi sa unutrašnjim demonima i otključavajući njegov skriveni potencijal, Rebeka Ferguson kao Džesika je nešto ranjivija i emotivnija nego što je prikazana u knjizi, ali to zapravo doprinosi bržem vezivanju za likove u vremenski ograničenom medijumu kakav je film.

Iako se ne pojavljuje mnogo, Stelan Skarsgard u ulozi barona Harkonena prosto dominira svakom scenom u kojoj je. Crna rupa koja proždire svaki tračak svetlosti. Tih, sablasno miran, izuzetno inteligentan, zao, manipulativan, precizan – on je otelotvorenje zla, proračunate pakosti i proždrljivosti, uvek spreman da ide do kraja da ispuni svoje sadističke izvitoperene tendencije.

Tu je Havijer Bardem kao Stilgar, jedan od vođa Fremena, domorodačkog naroda Arakisa. Čovek malo reči, veoma oprezan, častan i hiljadu puta prekaljen od strane peščanog sveta koji ne prašta greške.

Tu su i odlični Džoš Brolin i Džejson Momoa, kao i Šeron Dankan Bruster koja je u jednoj od retkih Vilnevovih devijacija od knjige veoma ubedljivo odigrala carevog ekologa. Zendaja kao Fremenka Čani većinom je bila smeštena u kratka pojavljivanja Polovim vizijama, ali će sasvim sigurno dobiti zapaženiju ulogu u nastavku.  

Vilnevov čas Holivudu

Treba napomenuti da najnovija adaptacija Dine nije savršena. Nije do kraja objašnjena važnost samog začina, niti su razrađene uloge i motivi samog cara i Svemirskog esnafa. Ono što bi takođe neko mogao zameriti je i kraj filma koji je ostavio puno neodgovorenih pitanja, ali je to logično ako se ima u vidu da je ovo tek prvi deo.

Deni Vilnev već se svrstao među najdarovitije reditelje današnjice. Po sopstvenom priznanju, životna želja mu je bila da ekranizuje Dinu i to se vidi od prvih do poslednjih kadrova filma.

Sve ono što je pokazao u Zgarištima, Zatvorenicima, Sikariju, Dolasku i Blejd raneru 2049, kanadski reditelj ulio je u Dinu. Ali je u nju dodao i malo Linovog Lorensa od Arabije, Kjubrikove Odiseje u svemiru, Kopoline Apokalipse danas, a u nekim scenama se vidi i uticaj Ridlija Skota.

Jedan savet – ovo je film za bioskop. Prvo gledanje neka vam bude na velikom platnu. Dugujete to sebi i veličanstvenoj fotografiji filma.

Krupni kadrovi predela i panoramski prikazi reljefa Kaladana, zelene matične planete kuće Atreida, nepreglednih dina Arakisa, džinovskih crva ili kratki pogled na Gidi Prajm, matični svet Harkonena – savršeno grade svet u koji je smeštena priča i obogaćuju radnju i likove.

Vilnevova vizija Dine umnogome je potpomognuta maestralnom muzičkom podlogom Hansa Cimera, koja prati i pojačava svaku scenu i emocije u njoj, od onih koje vas ispunjavaju nadom do onih od kojih vas obuzima osećanje očaja i straha.

Akcione scene odlično su uklopljene tako da na pravi način održavaju dinamiku filma, ali ih kanadski reditelj precizno balansira tako da film ni u jednom trenutku ne preti da utone u dosadnu pretencioznost, a ni da ne postane samo bezumna jurnjava ispunjena borbom i eksplozijama.

Iako apsolutno opravdava status blokbastera, Vilnev je snimajući Dinu održao čas današnjem Holivudu da dobar spektakl mora da počiva na dobroj priči i likovima, a ne samo akciji.

Akcija je dodatak iliti – začin.