Da li je serija „Kosti“ srpski „Zločin i kazna“

Gledati Kosti je bio mazohizam, ne gledati Kosti je bio još veći mazohizam jer ste kažnjavali sebe ne gledajući najbolju domaću seriju u ovoj godini. Mnogi su primetili da ih serija podseća na srpski Zločin i kaznu.

Scenarista, Nikola Pejaković misli da nije baš na tom nivou, ali priznaje da su ostali zatečeni reakcijama gledališta.

„Imali smo neku svest šta smo napravili i posle prvih epizoda, reakcije su uglavnom bile usmerene na Jovu kome iskreno čestitam. On je veliki majstor i izvrsnu je ulogu napravio. Dragan Mićanović i njegov Englez zaista mislim da je jedna izuzetna glumačka bravura. Ali tek nakon desete epizode kada su ljudi mogli da sagledaju, kada se to sleglo, došlo je do te eksplozije, do to tih emotivnih poruka“, kaže Pejaković.

Imaju li Kosti političke poruke?

Mnogi se pitaju da li je ovo slika Banja Luke ili vremena u kome živimo? Pejaković ističe da se u seriji nisu bavili politikom, već da su samo svoju priču smestili u jedan milje.

„Na jednom papiru smo crtali jednu priču, a taj papir je ovo naše društvo i sve što se dešava oko nas. Generalno imam neki stav, a to je da od mene nećete čuti ružnu reč o srpskim predsednicima vlada i od danas nikad više, zato što neću da naši neprijatelji seire i da se vesele nad našom neslogom i našim svađama“, dodaje scenarista.

Naglašava da Kosti nisu nikakva državna politika niti je namera autora bila da se time bave. Tema je bila pokajanje i slikanje duha ovog vremena.

Psihoterapeut Marko Braković ističe da Kolju prati više od dvadeset godina, i to ne samo njegove dramaturške bravure, već i glumačke i muzičke.

„Sem one zoofilske scene na kraju koja me stvarno iznenadila, znao sam da će to biti vrhunski kao i u Mesu, s tim što mogu da kažem da je su kosti 30 odsto bolje. Ovo je precizan opis stvarnosti. Setite se samo ovog mađarskog deputata koga su nedavno uhvatili sa 24 mladića u nekom hotelu, koji je inače bio član konzervativne partije. Slažem se sa Nikolom, poenta serije je osećaj krivice iz koga ide pokajanje sva tri glavna lika, pa i oca Dragana koji ima svoju heroinsku priču, bivšeg heroinskog zavisnika. To Nikola nije stavio u seriju, ja to znam. Imamo praktično osećaj krivice kod sva tri karaktera, s tim što se to kod Koste Gajića videlo u poslednjoj epizodi, a kod prva dva lika već od sredine sezone“, objašnjava Braković.

Za svoju veoma upečatljivu ulogu, glumac Jovo Maksić kaže da bi slagao ako bi rekao da mu je bilo teško da tumači lik Koste Govoruše. Napominje da su pripreme za snimanje počele sedam meseci ranije i već tu je uspeo da ostvari simbiozu i saradnju sa rediteljem Hajdukovićem.

„Tako da kada sa ove distance gledam, sve je prošlo vrlo lako. Hajdković je ispoštovao koliko god je mogao i koliko su uslovi dozvoljavali da idemo hronološki i da ne skačemo s teme na temu, onda bi mi bilo teško. Naravno, preživljavao sam sve to i bilo mi je jako bitno da to sve iznesem na jedan jako istinit način i da negde ne preteram i ne odem na neku stranputicu. I tu je Hajduković igrao veliku ulogu“, kaže Maksić.

Balkan kao igralište za strance

Dragan Mićanović kaže da je lik Engleza Grina kako ga je Nikola Pejaković napisao, lako mogao da zamisli.

„Jer kako je on možda neki svršeni student iz Britanije dobio zadatak da dođe na Balkan i da se malo poigra sa ovim prostorom, da li po kazni, da li po nagradi, ko to zna. Tako da taj malo detinjasti oblik karaktera proizilazi iz toga, kao metafora, da je mnogima Balkan igralište“, smatra Mićanović.

Mnogi tvrde da se stranci koji dođu na ove naše prostore ponašaju kao Englezi u svojim kolonijama u 19. veku. Nikola Pejaković kaže da veruje da, ako ne isto, ono sigurno vrlo slično.

„Bar kada je ovde bio Pedi Ešdaun mislim da se ponašao identično kao Englezi u Indiji, i to tek kada su došli“, dodaje scenarista. 

Mićanović dodaje da je sve mogao da zamisli, osim poslednje scene, za koju priznaje da je i njega iznenadila, ali da veruje da je scenarista imao razloga zašto je tako napisao.

„Sve te bahanalije političke, sa tom nepravdom koju od starta trpe glavni junaci do konačnog iskupljenja za grehe koje čine. Naravno da je sve plod mašte, i pisca i reditelja i svih nas koji učestvujemo u tome, ali je toliko prepoznatljivo, da više nije ni bitno šta je dokumentarno, a šta je realno. Ako priča pogađa publiku duboko i emotivno, onda je stvarna", naglašava Mićanović.

Imamo li mogućnosti izbora

Jovo Maksić priznaje da dok je živeo lik Koste Govoruše i stvarao ga, da je opravdavao njegove postupke, ali sa ove distance ipak ne može da pirhvati da je ubiti jedini izbor, jer ubistvo je ubistvo.

„Mi ove ljude srećemo svakodnevno. S jedne strane to je borba obespravljenih. Ti ljudi su heroji koliko izdržavaju. I sam se ponekad nađem u toj situaciji da pomislim, kad ne može sistem da me zaštitim da uzmem sam pravdu u svoje ruke, ali izbor uvek postoji", smatra Maksić.

Serija Kosti jedna je od retkih gde se skreće pažnja na sve traume koje prate ljude koji su tokom ratova devedesetih ostali bez svojih domova i bili prinuđeni na izbeglištvo.

Očigledno je da upravo taj postraumatski sindrom izbeglice potpuno oblikuje njihovo ponašanje, smatra psihoterapeut. I sam Kosta Govoruša ima osećaj krivice preživelog zato što je preživeo.

Pejaković napominje da među izbeglicama posle Oluje imamo ljude poput Koste Govoruše, ali imamo i ljude koji su kao Đura i njegov sin Mirko. Tu je pošten svet, ali i oni koji su se okoristili o rat i obogatili.

„Cela priča potiče od Govoruše i od tog genocida i etničkog čišćenja koje je napravljeno isto i posle šezdeset godina. I stavljanje sveštenika u centar priče bio je nameran potez da bi se i taj ružni, sramotni i glupavi način portretisanja sveštenika preuzet od bulajićevskih marifetluka prekinuo“, naglašava Nikola Pejaković.

Zrno ljubavi i za one kojima „nema spasa“

U seriji nema nijednog psihički stabilnog lika, tvrdi psihoterapeut. Tama je očigledno psihopata, a može se reći da je najmanje psihički oštećen lik Ljilja, pokojna Kostina devojka.

„Međutim moglo bi se činiti da ona njega voli i da pokušava da dođe do njega, ali ona u stvari, po transakcionoj analizi se to zove dramski trougao, ona pokušava njega da spase. Da razočaram gledaoce, ta veza sigurno ne bi opstala. Mada u odnosu na druge likove, ona je 'najnormalnija“, dodaje Braković.

Scena u kojoj otac Dragan sedi na slavi kod Koste Gajića u društvu pokvarenih političara i Engleza Grina, ne znači da smo svi uključeni, napominje Pejaković.

„I Hristos je ulazio u kuće lopova i kriminalaca, ali se nije sa njima družio. On je sveštenik i mora da podnese žrtvu i da se podmetne. Otac Dragan bi i Grinu pomogao... Ne treba generalizovati, ali svaki od ovih likova nije pisan bez ljubavi. U svakom liku postoji zrno ljubavi koju ja osećam prema njemu. To je obavezna stvar koju čovek mora da ima u životu, a pogotovu u pisanju. Čovek mora da ostavi u svom sećanju mali prostor i za one za koje 'nema spasa'“, kaže na kraju emisije Oko, Nikola Pejaković, scenarista serije Kosti.