Serija „Kosti“: Ko može, neka prašta…

U slučaju serije "Kosti", nastale u koprodukciji banjalučkih kuća "Bosonoga" i Radio televizije Srbije, mirne se duše mogu pričati o tom skladnom spoju stilema i uslovnosti žanra (preciznosti, mračne osvetljive drame sa jasnim primesama kriminalističkih priča) sa onim što se opaža u konkretnom nam okruženju .

Naravno, ukorenjenost u stvarnom nije nužno krupan plus kada pričamo o filmskom ili serijskom stvaralaštvu, uostalom, i realistično nedvosmisleno postavljene priče u dva medija u biti i ne mogu bez kreativne obrade i uvek dobrodošlog smislenog domaćinstva.

"Kosti" (naravno, na dosadašnjem uzorku od četiri emitovano-pogledane epizode) imaju biti pohvaljene i na račun umešnosti sa kojima su autori stvarnosti, koje je tako lako prepoznati i pojmiti, preinačili u fikcijski obojenu priču, koja, pritom, dobar deo svoje opšte privlačnosti duguje i očitom razumevanju žanra kojim se ovde barata, a kojim su autori definitivno dobro ovladali.

Upravo pominjana žanrovska odrednica je "neo-noir", u tom smislu "Kosti" su vrlo dobar rad i primer kako se "neo-noir", naravno, kada je, kako, uostalom, kanon, to i nalaže, jasno i čvrsto utemeljen u univerzalnim i nekako nepogrešivim postavkama o poroznosti i slabostima ljudske duše, efikasno se može koristiti i danas u ovdašnjem geografskom kontekstu da se ispriča priča čiji je mrak zavodljiv i izrazito rečit.

"Kosti" na (male i nešto veće ekrane) donose neo-noir tamu udruženje sa gorkim ali i ciljano smirenim prikazom svakodnevnog života u paklu tranzicijskog / postranzicijskog pakla na ovim prostorima, koji nas svako malo podseća koliko smo brzo ovladali i kako smo se brzo i dragovoljno prilagodili toj užasnoj ideji društvenog darvinizma koja nameće takmičenje, surovost, gordost, samoživost... a sve to neretko zarad sitnog konzumerizma (u tom smislu znakovita je scena ručka bolje snađenih u restoranu u prvoj polovini četvrtog epizode).

Tom jetkom i pritajenom ali svakako nelagodnom podsećanje na te neutaživo prisutne ljudske slabosti u slučaju Kostiju autori su pridodali precizan banjalučki kontekst, jasno omeđen stvarnošću koja je manje-više ista za čitav ovaj postjugoslovenski prostor. Narečeni "neo-noir" priče Kostiju vodi ka upečatljivom prikazu mraka iz koga vrebaju katkad i združene snage fatuma, goleme društvene nepravde, gramzivosti i očaja od koga zapravo zapravo nema.

U tom smislu, dosadašnje četiri epizode daju obilje povoda da se "Kosti" označe i predočavaju tom zgodnom odredništvu banjalučkog neo-noira, uz ogradu da je na ovom uzorku sasvim jasno da su autori dobacili do tačke univerzalnosti, koja je neretko tek snevani cilj i koja se počesto uzima zdravo za gotovo, premda je to njegovo istinsko teško i zahtevno doći.

Kada se govori o Kostima, budući da dolazi iz iste produkcione postavke, iz scenarističko-rediteljske saradnje Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića, kao i to što značajan broj glumaca u obe serije igra zamašnije a posve drugačije uloge, poređenja sa prethodnim, serijom Meso, su neizbežna. "Kosti" su centralni deo planiranog triptiha (javno je pominjano da se namera da se snimi i treći „krak", serija nazvana Koža), napredak u odnosu na, inače, sasvim zadovoljavajuće i funkcionalno Meso je posve evidentan.

Recimo, dok je "Meso" već više puta u ovom prikazu pominjano crnilo iznalazilo preventivno ui dalje prisutnom i uticaju nasleđu ponajpre srpskog filmskog crnog talasa, gde su prenaglašavanja nekako jedan od korena i potpornih stubova pristupa i šire postavke, Kosti dosta veštije barataju univerzalno univerzalnim nasleđem neo-noir-a, iščitanog i postavljenog skladno današnjem trenutku i dobrim delom onog što ga određuje i oblikuje.

Osim toga, "Kosti" deluju produkciono umivenije i svrsishodnije, uz primetan napredak i na polju vizuelnog i na planu određivanje montaže, čime se dobija i privlačnost blago zrnaste slike tamnijih valera, i na ritmu pripovedanja unutar te mnogoljudne hronike.

Sa poslednjim značenjem u vezi je i činjenica da se podudaranje i sudari likova u tom ipak i dalje klaustrofobičnom mikrokosmosu nešto većeg grada gde se svi znaju i gde će, sva je prilika, mnogi mnogi stati na put do nekakvog daljeg uspeha i boljitka ovde fukcionišu organskije i neusiljenije.

Pride, izrazito intrigantnom ritmu i duhu priče znatno su doprineli glumci posve drugačije glumačke pojave od onih koji su nosili "Meso" - diskretna, a izrazito ubedljiva gluma Jove Maksića, Ljubiše Savanovića i Milice Janevski, koji su drastično uticali na ritam naracije i neki dominatni ton priče. 

Sada je evidentno ono što pomniji filmovi već duže vreme znaju - nakon pokazanog u Kostima, Milica Janevski i Jovo Maksić postavili su nezaobilazne referentne tačke srpskog i regionalnog glumišta, mada je, eto, kako se pokazalo, bilo neophodno da Janevski i Maksić iskorače mimo granica Srbije, doduše, u isti jezički i kulturni i nesporno sličan društveni okvir, da bi dobili vidljivosti koja će, ako pravda i zdrava razuma bude, dovesti do krupnijih rola i veće minute u što skorijoj budućnosti.

Ovome treba dodati i pohvaliti za glumu mlade Lee Sekulić, odrešiti glumački izraz (nego inače i uobičajeno) Aleksandra Đurice, izvrsnu epizodu Dejana Aćimovića, kao i Nikolu Rakočevića, koji je, nakon sledećih sezona, Državni službenik ponovo podsetio na jedinstvenost silinu svog glumačkog dara i svoje magnetične glumačke pojave.

Naravno, na nivou celine, ima tu povremenih prenaglašavanja, nešto malo i kupovine vremena, glumačkog manirizma i primere ishitrenijeg vođenja priče, ali, ukupno uzev, "Kosti" ubedljivo variraju tu pominjanu "neo-noir" mustru, progovara dosta toga i zanimljivog i razumljivog o životu pod žrvnjem možda i neprekidnog udruženog udara gramzivih političara, tajkuna u slobodnom letu, sečikesa, neizbežnih mutivoda i mračnih i kriptičnih vladara iz senke, koji neprekidno žongliraju sudbinama ranjivih i neznatnih civila.

U tom smislu i ne samo u tom pogledu, "Kosti" su serija po meri trenutka u kom stiže pred gledaoce, kao i krupan korak napred za samu produkciju koja stoji iza tog zamašnog trotomnog projekta.