Sva naša televizijska suđenja

(Ovo je duža verzija teksta Suđenja na RTS-u od Haga do Čikaga.)

Pre nekoliko godina, na mreži Foks prikazivana je serija Advokat u kojoj je Rob Lou igrao glumca koji se posle igranja advokata u popularnoj seriji vraća u rodni grad i odlučuje da pokuša da radi kao branilac na sudu. Komedija u ovoj seriji proističe iz toga što čovek koji je igrao advokata i vodio spektakularne slučajeve na ekranu i u pravoj sudnici izvodi retoričke bravure, melodramatične preokrete, osporava zakone ne bi li zadovoljio pravdu, a pravosuđe zapravo tako ne izgleda.

Srbi su s druge strane već skoro dvadeset sezona pratili direktne prenose iz Haga, i to je vremenom postala najpoznatija pravnička serija kod nas, iako je sasvim sigurno da su čitave generacije ranije upisivale Pravni fakultet inspirisane serijom Zakon u Los Anđelesu.

Serije smeštene u sudski milje od samog početka televizije predstavljaju vodeće po popularnosti i uspele su da se održe do današnjeg dana, u najrazličitijim formama, od dramskih rekonstrukcija poznatih suđenja do fikcija sa najrazličitijim predznacima. Slično važi i za filmove gde su sudske drame uspele da se održe kao žanr sve do danas. Jedan od razloga ovakve vitalnosti tog žanra jeste i dar advokata za izgovorenu i pisanu reč koja ih je dovela i na ekran kao scenariste.

Naš najčuveniji televizijski scenarista Siniša Pavić je uporedo radio kao sudija, dočim je u Americi jedan od najuspešnijih televizijskih scenarista bivši advokat Dejvid Keli, čije su najpoznatije serije upravo govorile o advokatskoj praksi na najrazličitije načine. Kod Pavića u najpoznatijim humorističkim serijama često zapažamo scene na sudu i zaplete koji se tiču nekog spora ali su veoma retka dela u kojima se isključivo bavi ovim miljeom.

Netfliks je upravo pustio u celom svetu film Suđenje čikaškoj sedmorici o aktivistima za ljudska prava, antiratnim i manjinskim zastupnicima koji su optuženi da su izazvali incidente na konvenciji Demokratske stranke 1968. godine. Pisao ga je i režirao Aron Sorkin čiji je otac advokat ali on nije, školovao se upravo iz oblasti dramskih umetnosti.

Pa ipak svoj proboj na scenarističku scenu Sorkin upravo duguje pozorišnom komadu a potom i čuvenom filmu Nekoliko dobrih ljudi koji se bavio suđenjem grupi američkih marinaca za sprovođenje brutalnih inicijacijskih rituala u vojnoj bazi Gvantanamo. Tom Kruz kao mladi tužilac i Džek Nikolson kao straešina na optuženičkoj klupi obeležili su početak devedesetih do te mere da je generalova replika "Ne možeš da podneseš istinu" postala redovna dosetka.

Suđenje Čikaškoj sedmorci izlazi pred američke predsedničke izbore i uglavnom je tumačen iz tog ugla, kao herojski čin grupe aktivista koje policijski aparat optužio za nešto za teško da su mogli biti krivi i pretvorili taj proces u razobličavanje establišmetnta.

Ipak, zanimljivo je pogledati na ovu priču i iz jedne druge vizure. Na njenim obodima pojavljuju se neke zanimljive ličnosti i to baš za naš milje, i kreću sećanja na vreme kada su kod nas snimane slične stvari na slične teme.

Zanimljivost vezana za našu istoriju u ovom filmu jeste pojavljivanje Remzija Klarka, kao istorijske ličnosti. U ovom filmu ga igra slavni Majkl Kiton i prikazan je kao državni tužilac koji je u vreme antiratnih protesta praktično otkazao poslušnost Niksonovoj administraciji. Ipak, poseban kuriozitet je da savetnika državnog tužioca Hauarda Akermana igra Demijan Jang koji je igrao Klarka u televizijskom filmu Stivena Frirsa snimljenom za HBO Najveća borba Muhameda Alija kada mu je Vrhovni sud odobrio da može da na osnovu prigovora savesti prokrene presudu za izbegavanje mobilizacije.

Nama je Remzi Klark poznat kao protivnik agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine koji je sakupio dokaze koji osuđuju NATO. Potom je branio Radovana Karadžića u civilnoj parnici a došao je i na sahranu Slobodana Miloševića na kojoj je rekao da ja haška optužnica bila bez dokaza. Sorkinov film i Frirsov televizijski rad prikazuju Klarka kao jednog od najznačajnijih zaštitnika borbe za ljudska prava u američkom establišmentu.

Ali još je zanimljiviji podatak da je bilo šansi da se možda na Televiziji Beograd mogla pojaviti jedna od prvih ekranizacija ovog slučaja.

Ciklus "Dokumentarnih drama" Televizije Beograd

Naime, Dramske redakcije Prvog i Drugog programa i njeni urednici Vasilije Popović i Filip David su početkom sedamdesetih gajile ciklus "dokumentarne drame" i mnoge među njima su govorile o sudskim procesima.

Naravno, centralno mesto zauzimali su ključni procesi vezani za istoriju komunističke partije i borbe protiv fašizma.

Tako je 1972. godine prikazana televizijska drama Paljenje Rajhstaga, po scenariju Mihaela Mansfelda, nemačkog pisca, u režiji Arsenija Jovanovića. U ovoj drami Georgija Dimitrova igrao je tada već svetski poznati Bekim Fehmiu a pisac se koristio autentičnim zapisnicima sa Lajpciškog procesa. Mansfeldov je pre toga već bio prisutan u našoj kinematografiji kao jedan od scenarista filma Gorke trave Žike Mitrovića, verovatno najzačajnijeg filma koji je u to doba snimljen kod nas na tema Holokausta, ako ne računamo kontorverzni Kapo Đila Pontekorva koji je više formalno nego suštinski bio jugoslovenska koprodukcija.

Predratnim periodom bavila se i drama Zašto je pucao Alija Alijagić Arsenija Jovanovića iz 1974. godine u kojoj je rekonstruisano suđenje zbog ubistva ministra Milorada Draškovića koje je bilo istorijska prekretnica u istoriji Kraljevine i Partije. Alijagića je igrao Dragan Maksimović a Branko Đurić Rodoljuba Čolakovića.

Godinu dana ranije prikazana je drama Nirnberški epilog. Opet je reč o drami baziranoj na autentičnim spisima koje je dramski obradio poljski autor Jerži Ančak koji je prethodno ovaj tekst postavio u domovini. Pavle Vuisić je igrao Hermana Geringa a Svetolik Nikačević Vilhelma Kajtela.

U drami Čovek koji je bombardovao Beograd u režiji Save Mrmka i po scenariju Siniše Pavića, inače kako rekosmo sudije, obrađeno je suđenje generalu Leru i ostalim nemačkim starešinama koje su vršile okupaciju i zločine. Pavić se u još nekoliko drama baziranih na ratnim i posleratnim događajima bavio istragama i suđenjima slugama okupatora.

Određeni ideološki zaokret osetiće se 1991. u televizijskoj drami Smrt gospođe Ministarke Save Mrmka po scenariju Dušana Savkovića koji se bavi drakonskim kaznama koje su pretpeli poznati glumci koji su igrali za vreme okupacije, prikazane kroz slučaj Žanke Stokić i brutalno ponašanje oslobodilaca prilikom istrage i suđenja.

Jedan od najčuvenijih sudskih procesa prikazan je u televizijskoj drami Sarajevski atentat iz 1972. godine. Režirao je iskusni Arsenije Jovanović a sudski spisi su poslužili za scenario Radoslava Đorića. Gavrila Principa igrao je Milan Mihailović, Nedeljka Čabrinovića igrao je Dragan Maksimović (isti glumac koji je kod Jovanovića igrao drugog atentatora Aliju Alijagića) a Trifka Grabeža Goran Sultanović. Četrdesetak godina kasnije naša televizija dobila je novu ekranizaciju ovog slučaja u formi televizijske serije Branio sam Mladu Bosnu Srđana Koljevića. Ipak, reklo bi se da je ova tema i dalje u potrazi za definitivnom ekranizacijom.

Sporedno mesto zauzimale su drame bazirane na čuvenim suđenjima, često rekonstruisanim i po onome kako su zabeleženi i po onome kako su zamišljani. U red tih ostvarenja spadaju klasična dramska ostvarenja sa bogatim pozorišnim životom kao Sokratova odbrana i smrt u režiji Zdravka Šotre. On je snimio adaptaciju čuvenog Platonovog teksta iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kom je Ljuba Tadić ostvario jednu od svojih najznačajnijih uloga.

Tadić je 1976. godine igrao i Đordana Bruna u drami Proces Đordanu Brunu po romanu Marija Mretija, i u režiji Marija Fanelija.

Po tekstu Danila Nikolića, dobitnika NINove nagrade za Fajront u Grgetegu, snimljeno je i Suđenje Floberu. Ova drama obradila je slučaj kada je čuvenom piscu suđeno zbog opscenosti romana Madam Bovari.

Američki dokument

Ovaj kratak pregled filmografije na temu čuvenih sudskih procesa zapravo samo je uvod u ono što je glavna stvar a to je zaista neverovatna zastupljenost američkih sudskih procesa na našoj televiziji. Sama forma sudskog procesa bila je jako prisutna u egzistencijalističkim dramama levih mislilaca i često se javljala i u drugim stilovima angažovanog pozorišta. Ta dijalektička postavka je dominirala tada još uvek uticajnom polemičkom dramom i znatno je uticala i na pristup pisaca za televiziju, naročito jer su se pozorišni komadi često adaptirali ili snimali za mali ekran.

Okrenutost naše televizije američkim slučajevima delimično se može objasniti praktičnim razlozima. Američki ali i evropski pisci su pratili događaje i pisali dosta aktuelne tekstove. Samim tim uporedo sa dešavanjima bila je dostupna bogata dramska literatura na te teme, a Televizija Beograd se veoma oslanjala na inostranu produkciju tekstova.

S druge strane, prikazivanje političkih procesa u Americi moglo se smatrati i ubijanjem dve muve jednim udarcem. Kritikovan je Zapad ali su i prikazivani slučajevi koji itekako asociraju na događaje kod nas o kojima još uvek nije moglo da se progovori otvoreno u javnosti.

Zato ne treba da čudi takva forma televizijske drame Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu, snimljene po romanu francuskog pisca Mišela Perena koja se bavi egzistencijalističkim dilemama i nema osnovu u činjenicama.

Kontroverze iz američke istorije koje se tumače na našim ekranima sežu sve do američkog Građanskog rata i slučaja logora Andersonvil. Komad Sola Levita Andersonvil - Logor smrti ekranizovan je prvo na američkoj televiziji a potom i kod nas u režiji Save Mrmka. Stevo Žigon je tumačio glavnu ulogu, južnjačkog oficira Henrija Virca koji je komandovao zloglasnim logorom Andersonvil i potom bio zarobljen i suđen za zločine. Američku verziju ovog komada režirao je čuveni Džordž Si. Skot 1970. - pet godina pre Mrmka.

Slučaj Openhajmer govori o izlasku čuvenog naučnika Roberta Openhajmera, oca američke atomske bombe pred Komitet za neameričke aktivnosti tokom Makartijevog lova na veštice. Ova televizijska drama iz 1970. snimljena je po tekstu nemačkog pisca Hajnarda Kipharda i u njoj Branko Pleša igra naslovnu ličnost u situaciji kada je 1954. izveden na ispitivanje pod optužbom da je komunista i sovjetski agent.

Tema Makartijevih progona bila je veoma interesantna Televiziji Beograd pa je o tome snimila i film o glumcu sa crne liste Ernesta Kinoja. Sava Mrmak je režirao ovu dramu prigodno i nazvanu Crna lista sa Slobodanom Aligrudićem u glavnoj ulozi. Doduše, u ovoj drami nije bilo istinitih događaja i suđenja ali je zabeležena atmosfera političkog progona.

Interesovanje za Makartizam se nastavlja u dokumentarnoj drami Suđenje Bertoldu Brehtu iz 1973. godine. Po tekstu Ivana Ivanjija, režirao ju je Boris Grigorović. Ova drama je govorila o svedočenju Bertolda Brehta pred Makartijevim komitetom 30. oktobra 1947. godine. Smatralo se da se na ovom saslušanju Breht nije dobro držao i da je svojim učešćem izdao ideale za koje se zalagao. Ivanji je u ovu dramu uneo dug istraživački rad a Gligorović se opredelio za tada veoma moderan teatralistički rediteljski postupak. Branislav Jerinić je igrao Brehta.

Tajne atomskog rata javljaju se u drami Rozenbergovi ne smeju da umru. Po tekstu Alena Dekoa, bračni par Rozenberg koji je otpužen za krađu tajni o američkog atomskom programu igrali su Zoran Radmilović i Radmila Andrić, dočim je tužioca igrao Nikola Simić a sudiju Marko Todorović. Dramu je režirao Branko Pleša.

Džulijus i Etel Rozenberg su postali veoma značajan deo američke kulture. Duh Etel Rozenberg progoni čuvenog Makartijevog saradnika Roja Kona i u komadu Tonija Kušnera Anđeli u Americi i u HBO filmu Građanin Kon sa Džejmsom Vudsom a po ovom paru je naslovljena i jedna pesma Boba Dilana.

Televizija Beograd nikada nije ekranizovala Suđenje čikaškoj sedmorici ali jeste prikazala suđenje Katonsvilskoj devetorici. Ovaj slučaj ticao se jezuitskog sveštenika Denijela Berigana koji je predvodio mirovne aktiviste u akciji paljenja regrutacijskih kartona u vreme Vijetnamskog rata. Ovu dramu pod naslovom Suđenje iz 1975. godine režirao je Sava Mrmak po drami samog Berigana. Zanimljivo je da je pomenuti Sol Levit pisao filmsku adaptaciju snimljenu tri godine ranije u produkciji Gregorija Peka.

Katonsvilska devetorka je svoje delo takođe počinila 1968. godine kada i Čikaška sedmorica. Jovan Milićević je igrao Berigana a u drami su još igrali Miodrag Radovanović, Tanasije Uzunović i Milan Caci Mihailović.

Čikaška sedmorica su se lako mogla naći na našim ekranima. Naime, već 1969. godine izlazi film Haskela Vekslera oslonjen na događaje sa čikaške konvencije Demokratske stranke. Ubrzo Žan-Lik Godar sa svojim kolektivom Dziga Vertov snima filmsku reakciju na suđenje a BBC pravi svoju rekonstrukciju koja je prikazivana u više zemalja. Vremenom je ipak priča o Čikaškoj sedmorici ipak prerasla u isključivo američku temu posle inicijalnog interesovanja širom sveta.

Jugoslovensko sudstvo nije mnogo prikazivano na televiziji ali naročito treba istaći dokudramu Putanja sudara iz 1979. godine u režiji Leslija Vudheda. U ovom televizijskom filmu ispitan je slučaj čuvene zagrebačke avionske tragedije kada su se sudarili avioni Britiš ervejza i Ineks-adrije. Sudski spor ticao se grešaka koje je napravila Kontrola letenja i film je zastupao tezu da je greška bila organizaciona i da su kontrolori bili premoreni. Film je snimljen tri godine posle tragedije a Vudhed je kasnije angažovan od HBOa da snimi televizijski film o tragediji u Lokerbiju.

Za našu publiku je u ovom filmu naročito zanimljivo pojavljivanje Tome File kao advokata u procesu, u interpretaciji britanskog glumca Ričarda Hemptona.

Haški procesi koju su nama od posebnog značaja još nisu dobili upečatljive prikaze na filmu a uticaj koji je dvadeset sezona ovog programa ostavilo kod nas za sada su najzabavnije prikazani u naučnofantastičnom romanu Slobodanida Bobana Kneževića u kome uz pomoć posebnog uređaja, bogati Srbi mogu da ulaze u tela haških optuženika i opiru se sudu. To može biti zanimljiva premisa za neku televizijsku seriju u budućnosti.

Lekari se žale da pred operacije moraju da izdaju jače doze sedativa pacijentima jer su previše obavešteni o karakteru i toku intervencija putem interneta. Ostaje pitanje za pravnike koliko su se klijenti izmenili višedecenijskim gledanjem Haga i sudskih drama na televiziji i da li imaju teškoće da se prilagode pravosuđu u realnosti.

Po uzoru na glavnog junaka serije Advokat kada sam se jednom obreo na sudu, upitao sam svog zastupnika da li treba sam da se herojski branim sam. Rekao je, "Ne, samo ćuti, cilj je da dobijemo proces."