Kako je kafana postala sudbina Milana Marića

Zbog uloge čuvenog srpskog kantautora glumac Milan Marić odrekao se raznih stvari i smršao sedam kilograma. 

„Nije mi to teško palo. U dogovoru sa Draganom (Bjelogrlićem) i ekipom, za tu fizičku transformaciju bilo je neophodno i smršati“, rekao je, gostujući u Beogradskoj hronici, nagrađivani glumac.

U cipele jednog od najvećih boema u Srbiji bilo je dosta kompleksno.

„Svi znamo njegove pesme, naručujemo ih u raznim raspoloženjima, podsećaju na bivše, sadašnje ljubavi i imamo neki doživljaj kako treba da izgleda Toma Zdravković. On je bio ogromna zvezda, simbol jednog vremena, njegova životna priča je metafora jednog vemena da talentovani klinac iz sela sa juga Srbije uspe i postane zvezda“, objašnjava Marić.

Prema njegovim rečima, Toma je fenomen za sebe i zbog načina na koji je pevao i kako je stvarao pesme i njegovog života. 

„Srž je u tome kako je on doživljavao život i da njegove pesme idu iz vrlo ličnog. On nije gađao šta je popularno, niti da ugodi nikome već je pesme stvarao iz svog bola, neznanja kako se nositi sa problemima u životu“, navodi Marić.

Tuga kao putokaz 

Teško je reći da li je Zdravković bio tužan, srećan ili sve pomalo. 

„Sve ono što smo saznali iz razgovora sa ljudima koji su ga poznavali, članova porodice, iz članaka, knjiga, iz tekstova njegovih pesama shvatam da je tuga bila motiv, nešto što ga je vodilo kroz karijeru“, kaže glumac dodajući da kod Tome vidi Preverovski mrak.

Toma Zdravković, priča Milan, nije imao potrebu da bude zabavljač, da ima previše ljudi na sceni, igrača. „On je šansonjer sa juga Srbije koji je kroz pesme pevao o sebi, pevao o tihoj patnji“. 

Za glumca je izazov i „žestoki momak“ i romantičar.

„Nit sam neki žestoki momak, a zadesile su se uloge tako i divno je što su ljudi navikli, što znači da su mi poverovali. To je neki miks, nešto između Državnog službenika i Tome Zdravkovića“, kaže nagrađivani glumac.

Koronavirus je dosta toga zaustavio, sada polako počinje da se zahuktava, ali pozorište još nije došlo na red.

Glumac nije samo zabavljač, on mora da ukazuje i na neprijatne teme  

Nakon uloge Gavrila Principa i učešća u međunarodnom projektu o Srebrenici, za Milana Marića neki su govorili da je hrabar s obzirom na to sa kakvim ste se predstavama i ulogama uhvatio ukoštac na samom početku karijere.

Marić ističe da razume lavinu negativnih komentara jer je, kako kaže, to odraz stanja kompletnog društva.

„Iz kompletne konfuzije u kojoj živimo i straha, od nepoznanica, između ostalog i koronavirusa, a onda ovi prostori koji su i posle 30 godina stalno u nekoj tihoj vatri, ljudi imaju potrebu da nađu konkretnog krivca. Imali su potrebu da me okrive i kažu – ti si izdajnik“, objašnjava Marić.

Zbunjujuće mi je, kako navodi, kada su žrtve počele da se dele na „naše i njihove“. 

„Moja ideja zbog čega sam radio taj projekat jeste da se progovori o žrtvama i o bezumnom ratu. Tu su stradali nevini ljudi. Kad majka izgubi dete tu više nema nacionalnosti, to je nadnacionalni bol. To ostaje samo kao bol. Mi kao društvo moramo da nljđemo put pomirenja“, zaključio je Marić i dodao da dužnost glumaca nije samo da budu zabavljači već da posmatraju društva i da pričaju o njihovim anomalijama, bolnim i neprijatnim temama.