Pre početka i prvog „Dobro veče“ na Televiziji Beograd

Situacija nije bila nimalo ružičasta 12. avgusta. Zgrada je bila nedovršena, a to je značilo da ćemo raditi sa minimumom potrebnih sredstava, reportažnim kolima i telekinom, jer studijske kamere i ostali uređaji još nisu bili montirani.

Nekoliko soba u levom krilu zgrade bilo je osposobljeno za emitovanje Dnevnika i montažu. Ali, prostorije na gornjem spratu nisu imale čak ni zidove. Tek što su bile montirane, kamere su počele da prikazuju sliku. Tu su stajala sjajna nova reportažna kola sa našim amblemima, što je posebno laskalo našoj sujeti, a kamere su se izgleda vozale po principu „daj meni malo“.

Ljudi su se uveliko slikali, a u toj gužvi „muvali“ su se Lola Đukić i inženjer Žižić, nastojeći, naizgled bez većeg uspeha, da zavedu neki red.

Poslao sam telegrame agencijama Telenjuz, Junajted pres i Dosina u kojima je pisalo da očekujem da odmah počnu sa slanjem probnog servisa. Od Boška Božovića iz Londona i Zvonka Letice iz Njujorka zatražili smo da nam hitno pošalju po jedan aktuelni komentar, snimljen, naravno.

Kontaktirali smo sa Zagrebom i Ljubljanom, zamolivši kolege da nas snabdeju filmskim pričama sa svog područja. Sa Radijom je dogovoreno da nam jedan saradnik sprema pregled živih vesti, jer na Sajmu nismo imali i dugo nećemo imati teleprinter.

Sve snage su bile koncentrisane na Dnevnik, jer smo oko njegovog emitovanja imali najviše obaveza. Glavna režija nije imala neposrednu vizuelnu vezu sa studijom, zbog čega smo bili prinuđeni na rizičnu improvizaciju, da Stanišić komanduje kamerama iz reportažnih kola, a ja iz glavne režije, i da se međusobno sporazumevamo preko jednog poljskog telefona.

Koordinaciju svih poslova u redakciji vodila je Ružica Micić koja je morala da zna sve, od toga gde je koji novinar ili snimatelj, kakva je situacija sa razvijanjem filmova, pa sve do toga da šofer Đoka na vreme iz Radija pribavi vesti.

U četvrtak, 21. avgusta, bili smo konačno u studiju. Pokušali smo da izvršimo prvu probu. Nije to još uvek bio kompletan Dnevnik, ali osnovna struktura bila je pripremljena.

Velimir Veca Lukić je napravio pregled vesti i priču o sahrani Frederika Žolio Kirija. Svetolik Mitić blok filmskih priča o događajima na Srednjem istoku. Simo Gajin dve druge spoljno-političke priče. Nebojša Popović dve priče iz nauke i tehnike, a Mirko Miloradović je izveštavao o sportu.

Nažalost, proba nije uspela

Iz nedokučivih razloga nismo mogli da dobijemo sliku sa kamere. Zbog toga smo samo mogli da procenjujemo kakav je odnos između teksta, slike i muzike. Svi pokušaji da se nešto popravi bili su bez uspeha. Razišli smo se u nadi da ćemo, makar sutra, pre početka programa, moći da isprobamo jedan Dnevnik.

Za petak, 22. avgust, pripremili smo za probu kompletan Dnevnik. Sve je besprekorno funkcionisalo. Izveli smo je dva puta i tako ipak uspeli da vidimo kako će sve to izgledati kada program krene u etar.

Pored sve komplikovanosti izvođenja, prelazi iz studija na film i obrnuto tekli su glatko, odnos teksta, slike, muzike i šumova bio je dobar, a Mića Orlović, pa Mića se pokazao – upravo sjajno.

U subotu, 23. avgusta 1958. godine, iz studija na Sajmu, tačno u 19 časova i 30 minuta čulo se prvo „Dobro veče“ iz beogradskog studija.