Zašto se i posle više godina stidimo kada se setimo nekih neprijatnih situacija

Zašto nam se te neprijatne uspomene tako bez povoda pojavljuju u glavi? Kako to da se i dalje stidimo, kada je to već daleka prošlost? Na ta pitanja pokušava da odgovori profesor Dejvid Džon Halford, klinički psiholog.

Kako se iznenada setimo nekih događaja?

Postoje dva načina prisećana na iskustava iz prošlosti.

Jedan način je svrsishodan i dobrovoljan. Na primer, ako pokušate da se setite šta ste radili juče na poslu ili šta ste ručali prošle subote. To podrazumeva nameran i naporan proces tokom kojeg pokušavamo da osvežimo pamćenje.

Drugi način je nenameran i spontan. To su sećanja koja nam se samo stvore u glavi i često mogu biti neželjena ili neprijatna. Dakle, odakle dolazi ova druga vrsta sećanja?

Deo odgovora leži u tome kako su sećanja povezana jedna sa drugima. Trenutno stručnjaci misle da su naša prošla iskustva pohranjena u povezanim mrežama ćelija u našem mozgu, koje se nazivaju neuroni.

Ovi neuroni razvijaju fizičke veze jedni sa drugima kroz informacije koje se preklapaju.

Na primer, sećanja mogu da imaju neku vrstu konteksta (različite plaže na kojima ste bili, restorani u kojima ste jeli), da se javljaju u sličnim periodima života (detinjstvo, srednjoškolske godine) ili da se emocionalno i tematski preklapaju (kada smo voleli ili se svađali sa drugima).

Inicijalnu aktivaciju sećanja mogu pokrenuti spoljašnji stimulusi iz okoline (prizori, zvuci, ukusi, mirisi) ili unutrašnji stimulusi (misli, osećanja, fizičke senzacije).

Jednom kada se aktiviraju neuroni koji sadrže ova sećanja, veća je verovatnoća da će povezana sećanja biti pozvana u svest.

Primer može biti prolazak pored pekare, miris svežeg hleba i spontana pomisao na prošli vikend kada ste kuvali ručak za prijatelje. Ovo bi onda moglo da vas podseti na događaj kada vam je izgoreo tost i kuća bila puna dima.

Neće svaka situacija prizvati neka sećanja, a ponekad nam i veze između uspomena možda neće biti sasvim jasne.

Zašto nam sećanja bude ista osećanja?

Kada nam neki davni događaji padnu na pamet, često doživljavamo i emocionalne odgovore na njega. U stvari, nevoljna sećanja imaju tendenciju da budu negativnija od dobrovoljnih. Negativna sećanja takođe imaju jači emocionalni ton od pozitivnih.

Ljudi su više motivisani da izbegavaju loše ishode, loše situacije i loše definicije sebe nego da traže dobre. Ovo je verovatno zbog nagona za samoodržanjem – fizički, mentalno i društveno.

Dakle, nevoljna sećanja mogu učiniti da se osećamo akutno tužno, uznemireno, pa čak i da se stidimo.

Na primer, sećanje koje uključuje sramotu ili stid može nam ukazivati da smo uradili nešto što bi drugi mogli smatrati neukusnim ili negativnim, ili da smo na neki način prekršili društvene norme.

Za nas je važno da ove emocije ponovo doživimo i da učimo iz naših sećanja i ovih emocionalnih odgovora, kako bismo se drugačije poneli u narednim sličnim situacijama.

Da li se ovo nekim ljudima češće dešava nego drugima?

Sve je to u redu i dobro, i uglavnom smo u stanju da se setimo svoje prošlosti i da doživimo emocije bez previše problema, ali nekim ljudima se to može dešavati češće nego drugima, i sa mnogo jačim emocijama.

Jedna od pretpostavki zašto dolazi do toga, na osnovu istraživanja, je ste usklađenost pamćenja sa raspoloženjem. To znači da je veća verovatnoća da nam se vraćaju uspomene koje su u skladu sa našim trenutnim raspoloženjem.

Dakle, ako ste tužni, verovatno ćete se setiti uspomena vezanih za razočaranja, gubitak ili stid.

Osećate li se anksiozno ili loše zbog svog trenutnog stanja, veća je verovatnoća da ćete se setiti vremena kada ste bili uplašeni ili nesigurni.

Kod nekih poremećaja mentalnog zdravlja, kao što je velika depresija, ljudi se češće vraćaju na uspomene koje izazivaju negativna osećanja. Negativna osećanja su relativno jača, i to osećanje srama ili tuge ovi ljudi doživljavaju kao činjenice koje ih definišu kao osobe. To jest, osećanja postaju činjenice.

Još jedna stvar koja je verovatnija kod nekih poremećaja mentalnog zdravlja je ruminacija. Kada razmišljamo, stalno razmišljamo o negativnim prošlim iskustvima i o tome kako se osećamo u vezi sa njima.

Na površini, funkcija razmišljanja je da pokuša da „razradi“ ono što se dogodilo i nauči nešto ili reši problem kako se ova iskustva ne bi ponovila.

Iako je ovo u teoriji dobra ideja, kada razmišljamo, zaglavimo se u prošlosti i ponovo doživljavamo negativne emocije bez mnogo koristi.

Ne samo to, već to znači da ta sećanja u našim neuronskim mrežama postaju čvršće povezana sa drugim informacijama i još je veća verovatnoća da ćemo ih se tada nehotice češće sećati.

Možemo li zaustaviti negativna osećanja?

Dobra vest je da su sećanja veoma prilagodljiva. Kada se sećamo, možemo da razmotrimo i promenimo svoje misli, osećanja i procene iz prošlih iskustava.

U procesu koji se naziva „ponovno konsolidovanje“, promene se mogu napraviti tako da sledeći put kada se to sećanje prizove ono bude drugačije od onoga što je nekada bilo i ima promenjen emocionalni ton.

Na primer, mogli bismo da se setimo vremena kada smo bili zabrinuti zbog testa ili intervjua za posao koji nije prošao tako dobro i zbog čega smo bili tužni ili postiđeni.

Razmišljanje, razrada i preoblikovanje tog sećanja mogu uključivati izdvajanje nekih njegovih aspekata koji su dobro prošli, integraciju sa idejom da ste pristupili izazovu iako je bio težak, i podsećanje sebe da je u redu osećati se anksioznim ili razočaranim zbog teškoća, kao i da nas to ne čini neuspešnom ili lošom osobom.

Kroz ovaj proces prepisivanja iskustava na način koji je razuman i saosećajan, njihova istaknutost u našem životu i samopoimanju može se smanjiti, a naše blagostanje se može poboljšati.

Što se tiče razmišljanja, jedna strategija zasnovana na dokazima je da prepoznate kada se to dešava i pokušate da uradite nešto što će vam odvratiti pažnju (na primer, radite nešto rukama ili se fokusirate na prizore ili zvukove). Ovo preusmeravanje pažnje može dovesti do kratkog spoja u razmišljanju i navesti vas da radite nešto korisnije.

Sve u svemu, zapamtite da, iako će nam naš mozak dati male podsetnike na naša iskustva, ne moramo da budemo zaglavljeni u prošlosti, zaključuje profesor Halford.