Šarplaninac – velik, jak i odan, a Srđan je jedan od retkih uzgajivača

Generacije Srđanove porodice su na Šar-planini, na Kosovu i Metohiji, imali ove pse. Čuvali su im stoku i imanje od vukova i šakala. I on je nastavio tradiciju.

„Ja sam od malih nogu bio sa psima. Moj otac, moj deda, moj pradeda, svi su oni dole na Kosovu čuvali stoku, ovce. Tako da sam ja odrastao na Šar-planini. Kada smo se preselili ovde u Niš, ja sam neke preneo, neke kupio, neke dobio na poklon, ali bitno je da sam nastavio tradiciju tih starih, izvornih, radnih šarplaninaca“, kaže Srđan Petrović.

Ljubav prema ovim psima preneo mu je otac, a Srđan će, kaže, svom sinu.

„Pamtim od svoje desete ili jedanaeste godine, da smo imali šarplanince, a pre toga, pričali su mi moji, postojali su neki koje su zvali četvorooki. Ja ne pamtim, zašto. Bio sam mali. Ja pamtim samo ove crne koji su danas najtraženiji“, kaže Srđanov otac Momčilo Petrović.

„Ovo je moj omiljeni pas. Igram se sa njim, trčimo zajedno“, priča Aleksej Petrović, Srđanov sin.

Postoje beli, tigrasti, žuti, takozvani karabaši. Najbitniji su, kaže Srđan, konstitucija tela i karakter.

„Sam šarplaninac je pas sa preko 70 centimetara, govorim o izvornoj rasi, i sa tom snagom i konstitucijom, i težinom od 60 kilograma, može da se suprostavi vuku“, kaže Srđan.

Šarplanince, uglavnom, kupuju ljudi koji imaju stoku ili oni koji žele da, na neki način, sačuvaju ovu izvornu rasu. Prvi put je registrovan još 1939. godine u Međunarodnoj kinološkoj organizaciji, pod imenom ilirski ovčar, da bi 18 godina kasnije, dobio naziv jugoslovenski ovčarski pas – šarplaninac.