I kad nije Kustendorf, Kršanje posetiocima, uz ukusan zalogaj, nudi veličanstvene prizore

„Pogrešio sam ja, što sam ostao tu, nema komšije, nikoga, ja sam jedan, da ne kažem, zadnji, koji ovde ceo svoj život provodi. A eto, ne odustajem još, ne dam se", kaže Milan Bijelić iz Kršanja.

„Čista je voda, čist vazduh, čisto sve, organsko sve. Krize još nema", dodaje Ranko Bijelić iz istog mesta.

Marko, učenik petog razreda, desetak kilometara udaljene mokrogorske škole, kaže da ima gotovo sve što mu treba, pa se Ršumova šaljiva opaska, lako nametne – da u selu rastu mali ljudi, a u gradovima gajimo kućne ljubimce.

„E ovo je sijeno o kome sam ti pričao, iza tebe. Imam šest ovaca, pet janjadi, tri koke, jednog pevca i jednog cuka. I ne treba mi više ništa", rekao je Marko.

Kršanje je na samoj granici sa Republikom Srpskom, stešnjeno među Stocem, Oštrikom i Tarom.

Nekada je bilo čuveno, veliko selo, sa crkvicom, sagrađenom pre Velike seobe, sa bogatim pašnjacima, šumama i bistrom, čistom rekom.

U avanturu samo sa vodičima ili planinarima 

Iz Kršanja možete zaviriti u kanjon Belog Rzava, reke koja stiže sa obronaka Tare i u ovom delu svog toka sa stenovitim liticama, gradi veličanstvene prizore. Ali, za svaku avanturu dalje, neophodna vam je pomoć vodiča ili planinara.

Kusturica je o Kršanjama shvatio sve, vrlo brzo – pa u ovoj čistoj zemlji, posadio žita, podigao plastenike, zasadio povrće, zaposlio ljude, i iz Kršanja u Drvengrad, pred goste iz celog sveta, stižu organski, domaći proizvodi. Pa dok seoske nevolje opsedaju one koji nisu otišli, takvi poduhvati daju nadu.

„Kako situacija ide, i kako turisti dolaze često u Mokru Goru, ja se nadam da neće biti bojazni ni za Mokru Goru, ni za Kršanje. Kršanje će tek biti otkriveno“, poručuje Ljubodrag Jezdimirović.

I najzad, ima li veće mudrosti od ljubaznosti, a to je prvo što će vas, u Kršanjama, među onima koji su ostali dočekati.