Ima li budućnosti za homoljske bačije

Jednom godišnje bačija Petra Šerbanovića, ušuškana među homoljskim vrhovima, na pola puta između Žagubice i Majdanpeka, oživi.

Sa svih strana pristignu prijatelji i rodbina i život na ovom usamljenom mestu ponovo bude kao nekada.

„Spremaju se, muzu ovce, peku jaganjci, sprema ručak. I posle sednemo i gostimo se u najlepšem nivou“, kaže Petar Šerbanović.

Deda Petar na bačiji boravi sa suprugom Maricom preko leta, a zimi se vraćaju svojoj kući u obližnjem selu Laznici. Oboje su već debelo zašli u osmu deceniju, ali im to ne smeta da čuvaju skoro 80 ovaca.

„Teško je da se čuva, a pogotovo kad udari kiša. Samo da bežiš na nebo, a zemlja je dole tvrda. A nebo je mnogo daleko“, dodaje deda Petar.

Svrha bačije je sabiranje ovaca od više vlasnika kako bi preko leta sve bile na jednom mestu i tako se uštedelo na čuvanju i ishrani.

Deda Petru su svi mlađi u familiji u inostranstvu. Jedna unuka je u Trstu, a druga živi u jednom malom selu u Austriji. Za njih i njihovu decu ovo je samo dolazak za vikend.

„Meni je ovo, mislim, drugi put u životu da sam na bačiji. Bila sam, možda, pre 25 godina, tako nešto. Sada imam 31. Pa smo doveli i decu, iako smo došli samo za vikend, volela sam da i moja deca dođu ovde da vide, zato što mislim da ovo neće više nikad da se organizuje. Deda i baba su jako stari, tako da mislim da je ovo prvi put kod nas na salašu i zadnji put. Ne verujem da će ta tradicija da ide dalje. Mi živimo u inostranstvu. Lepo bi bilo da se vratimo ovde, ali ne verujem“, kaže Marina Likucić, Petrova unuka.