Gutljaj kafe u Istanbulu – gradu Orijenta, magičnih mirisa, ukusa i boja

Sve u životu valjda dođe u svoje vreme. Tako beše i s mojim putem u Istanbul, koji sam nekako priželjkivala od studentskih dana. Jedan telefonski poziv, glas moje kume koja radosno kaže: „Pakuj se, sutra idemo u Istanbul.“

„Naravno", kažem. Nije mi dugo trebalo, spakovah se za pola sata.

Tako krenusmo autobusom u pohode gradu na dva kontinenta. Tokom vožnje u sećanju mi se vraćali časovi istorije, Osmanlijsko carstvo, vera, kultura, sultani, Bosfor...

Interesantan mi je bio granični prelaz na ulasku u Tursku. Bezbednost kakvu do sada nisam imala prilike da vidim. Skeneri za putnike i vozila, zidovi, četiri metalne kapije, češljevi na asfaltu u nekoliko redova, prepreke, psi, strogo kontrolisana gužva.

Provera do perfekcije, a kako i ne bi, kada je ovo jedna od dve glavne rute puteva droge. Druga je meksička granica. Po prelasku granice, puca vidik na palme i džamiju, pa dileme nema u koju ste kulturu kročili.

Grad na dva kontinenta koja spaja most

Istanbul – grad na sedam brda, megalopolis, na dve obale koje zapljuskuju dva mora: Mramorno i Crno. Najnaseljeniji evropski grad, sedmi po veličini u svetu. Grad koji deli Bosforski moreuz, dve obale pogledom neuhvatljive, savremenog duha u kome se prepliće tradicija. Pečat su mu dale različite religije, postoji od sedmog veka, kada je osnovana kolonija Vizantion.

Kasnije je Konstantin Veliki od njega napravio novu rimsku imperiju.

Na prostoru današnje Turske, smenjivale su se različite civilizacije. Rimska, vizantijska, Otomanska. Ovaj grad su kroz vekove nazivali Vizantion, Nova Roma, Konstantinopolj, Carigrad, a danas Istanbul.

Kažu da ima oko 18 miliona stanovnika, a kada je radni dan i neki milion više. U grad se ulazi širokim putem sa po pet traka u oba smera. Niko ne svira, sve ide, sporo, ali teče. Pešaci prelaze van pešačkog prelaza, oprezni su i vozači i pešaci.

Grad u kome se mačke vole, hrane i poštuju, a dan počinje turskom kafom ili čajem i baklavom sa pistaćima.

Kažu da Istanbul ima 3.664 džamije.

Aja Sofija crkva svete mudrosti

Na ulasku u Aja Sofiju, sačekala nas je velika gužva, kao i na ulicama Istanbula, koja je konstantna tokom dana i večeri.

Ova svetinja bila je pravoslavna crkva, muzej, a sada je džamija. Dominantna, veličanstvena, građevina nekada najpoznatija hrišćanska crkva u carskom gradu. Izgrađena je za samo pet godina, u vreme cara Justinijana Prvog 535. godine.

Do 1453. godine bila je pravoslavni hram i sedište Vaseljenske patrijaršije. U periodu od 1204. do 1261. godine, bila je katolička crkva.

Poznata je po svojim mozaicima, na ulazu su dva iz 4. i 6. veka. Tokom godine Aja Sofiju je posećivalo četiri miliona turista, ali od kada ju je u julu 2020. godine, po nalogu državnog saveta, najvišeg administrativnog suda u Turskoj, Erdogan pretvorio u džamiju, stvari su malo drugačije.

Posete su samo u vreme kada svetinja nije rezervisana za vernike i molitve. To je nekoliko sati u toku dana.

Unutrašnjost Aja Sofije prekrivena je tepisima, a turisti se izuvaju prilikom posete. Svoju obuću ostavljaju u namenske ormariće sa brojem. U tom zanosu lepote i pomešanih osećanja i očekivanja, ja sam svoje patike ostavila, a broj zaboravila.

Pristup gornjoj galeriji, na kojoj se nalaze tri bogata mozaika iz 13. i 14. veka, više nije dozvoljen. Da biste ušli u ovu džamiju, morate nositi maramu, koju ste poneli, ili ako niste, dobijate je na korišćenje na ulazu, a potom vraćate.

Plava džamija ili džamija sultana Ahmeta

Jedina na svetu ima šest minareta, a izgrađena je polovinom 17. veka. Napravljena po želji sultana Ahmeta da se zaseni Aja Sofija, koja se nalazi preko puta ove džamije. U stilu gradnje plave džamije spojeni su stilovi osmanske i vizantijske tradicije. Čak 20.000 pločica koje su ručno rađene, opravdavaju naziv plave džamije.

Sultan Ahmet nije dočekao završetak gradnje i ispunjenje svoje želje, ali je sahranjen unutar džamije. Na vlast je došao sa 14 godina, a ovaj svet je napustio sa 28. Nažalost, u vreme moje posete, džamija je bila pod jakim obezbeđenjem turske policije, jer je tog dana na molitvu dolazio predsednik Turske Redžep Tajp Erdogan.

Palata Topkapi

Sedište duhovne i svetovne vlasti osmanske imperije. Tu je živeo sultan sa svojom porodicom i oko 5.000 ljudi koji su radili za njega. Danas je Topkapi palata-muzej.

Izgradnju ove sultanske palate započeo je sultan Mehmed Drugi, gde je četiri veka bilo sedište Osmanskog carstva. Palata je pravi mali grad na oko 7.000 kvadratnih metara. Unutar dvorišta nalazi se Crkva Svete Irine, koja je jedina pravoslavna svetinja koja nije pretvorena u džamiju. Izgrađena je od materijala koji je preostao od gradnje Aja Sofije.

U palati je i muzejska postavka sa kolekcijom oružja iz svih delova sveta.

U delu dvorišta je i nekadašnja kuhinja u kojoj se dnevno spremalo po 6.000 obroka. Po pričama, jedan od carskih poslastičara u ovoj kuhinji izmislio je ratluk.

U tajnoj dvorani u trećem dvorištu, koja čuva svete predmete, jesu Mojsijev štap i zub za koji se veruje da je pripadao proroku Muhamedu, kao i relikvije Svetog Jovana. U okviru carske riznice je i najveći dijamant ikada pronađen u svetu.

A sultani i njihove žene kafu su pili na terasi koja ima predivan pogled na Zlatni rog, tačku u kojoj se susreću Mramorno more i Bosfor.

Palata Dolmabahče

Kada se otvore vrata koja vode u dvorište, čovek se iznenadi tom lepotom, koja je ogleda u simetriji. Nekako me je sve podsećalo na evropski stil gradnje.

Carska palata koja se mnogo razlikuje od ostalih građevina, nastala u 19. veku, građena po uzoru na zapad. Nalazi se na samoj obali mora. U njoj su živeli prinčevi i prestolonaslednici. Danas je muzej, a u raskošne odaje prvi put na ove prostore stigao je klavir.

Inače, u palati je neko vreme živeo i Ataturk, osnivač Republike.

U ovoj palati osmanska tradicionalna umetnost iskazana je kroz zapadni koncept stila, arhitekture i kulture.

Krstarenje Bosforom

Godišnje njegovim vodama prođe oko 50.000 brodova. On je nešto posebno. Bosfor spaja i razdvaja obale Istanbula. Ljudi se guraju oko pristaništa u luci Kabataš i čekaju red za kupovinu karata za brod koji vozi na drugu, obalu Azije. Naravno uz krstarenje Bosforom ide i obilazak vila u kojima se uglavnom snimaju turske serije koje se emituju i kod nas. Sve je glamurozno, ulickano, odiše komforom i luksuzom. Deo grada u kome žive glumci, advokati, lekari i viđeniji ljudi.

Inače, prosečna plata profesora u Turskoj je oko 450 evra, ako govorite strane jezike, plata vam je veća. Turska mnogo ulaže u obrazovanje. Nepismenih skoro da nemaju u državi.

Most na Bosforu dug je 1.560 metara, visok 165 metara. Pešacima je prelaz preko mosta zabranjen zbog bezbednosti.

Vilhelmova česma

I ne rekoh, preko puta Ahmetove džamije, nalazi se česma kajzera Vilhelma, koju je on napravio u čast prijateljstva sa jednim od sultana. Napravljena je za 30 dana. Po legendi, ko popije vodu sa česme vratiće se još sedam puta u Istanbul.

Pošto je vreme u Turskoj dva sata ispred našeg, ranom zorom uputih se na liturgiju u Vaseljensku patrijaršiju, u Crkvu Svetog Đorđa.

Smeštena uz more u neobičnoj četvrti Fener, gde živi dosta Grka.

Ova crkva jedna je od 14 autokefalnih pravoslavnih crkava, a najznačajnija nadležnost Vaseljenske patrijaršije je Sveta Gora. Crkva je sedište patrijaršije od 1601. godine. Pre nego što je postala patrijaršija, crkva je bila ženski samostan.

Kapali čaršija ili veliki bazar

To je u stvari grad sa svojim ulicama. Ne možete se izgubiti, ali nije lako pešačiti kroz masu sveta, bleštave radnje, pored povika trgovaca, sve deluje kao da sutra ne postoji.

Bazar se prostire na 30.000 kvadratnih metara, sa 65 ulaza i 18 kapija. A radnji je oko 4.000. Začini, čajevi i slatkiši. Bogatstvo boja, savršenstvo ukusa i mirisa. Pravi Orijent.

Azijski deo mi se više dopao. Urban je, moderno građen, sa mnogo manje gužve. Veće je prostranstvo, sa mnogo zelenih površina. Na visini od 264 metra nalazi se vidikovac i omiljeno izletište Turaka, Čamliče. Pogled je veličanstven.

I polako se smiruje dan. Prešla sam 25.000 koraka, tako mi je javio telefon. Pomislih, čitavog dana tumaram po kaldrmi staroj vekovima. Nekako mi se stalno činilo da u Istanbulu vreme brzo teče. Krećem ka hotelu, sa željom da što pre svane, pa da se ovaj moj pohod na istoriju i kulturu ovog divnog grada nastavi. A noću Istanbul sija kao u 1.001 noći.