Čitaj mi!

Trst kakvim ga pamte Jugosloveni, danas više ne postoji

Mršavije devojke i momci su na povratku iz Trsta mogli da obuku po troje farmerki i prevare graničare. Trst kakvim ga pamte Jugosloveni danas postoji u tragovima u Kataniji ili Palermu. Ovde ga više nema.

Ostalim gostima nevidljivi, iza mene igraju tablić Džems Džojs, Franc Kafka i Rajner Marija Rilke. Na trenutak pomislim da im se pridružim. Uz malo napora mogao bih da ih čujem.

Kafka bi Džojsu rekao ono što je i rekao svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, kada ga je ovaj pitao da li ima nade: „Obilje nade. Beskonačno puno, samo ne za nas“. Džojs bi promrmljao da je istorija noćna mora iz koje pokušava da se probudi. A Rilke bi na to: „Svaki anđeo je strašan“.

Ispijam kafu u Trstu i zamišljam ovaj skup književnih heruvima u „Kafeu ogledala“ koji je 1839. otvorio grčki gazda. Ako je igde bio moguć taj susret, onda je to bilo baš ovde, gde su u prvim decenijama prošlog veka zalazili ljudi čija imena će kasnije studenti književnosti izgovarati sa strahopoštovanjem.

Irac Džems Džojs je živeo u Trstu, njegov brat je tu čak i umro. U tom gradu je napisao roman koji će postati neka vrsta biblije modernizma – Uliks.

Rilke je svoje Devinske elegije pisao u dvorcu grofova od Duina. Nalazi na svega nekoliko kilometara od Trsta. Slovenci, koji su pre Drugog svetskog rata u mestu činili većinu, zvali su ga Devin, a na nemačkom, jeziku Habsburške krune kojoj je Trst pripadao više od pet vekova, bio je to Tibajn.

A Kafka? Kada se zaposlio u moćnom osiguravajućem društvu „Đenerali“, želeo je da ga rasporede u centralu u Trstu. Dobio je filijalu u Pragu. Ali je dolazio u ovaj grad. Sva trojica su svojevremeno zalazila u kafe na glavnom trgu. Ali tog lepog zimskog dana godine 2001. oni razgovaraju samo u mojim mislima.

Trostruke farmerke

Dobra je to prilika bila da tu, usred Trsta, uz kafu koja je zaista bila izvrsna, pokušam da se setim mog ličnog Trsta. I onda mi pred unutrašnje oko iskrsne leto 1984. Dospeo sam u Vrsar jer je moja devojka studirala turizam i znala kako da nađe odlične ponude. Vrsar je tada bilo pospano istarsko mesto poznato po nudističkoj plaži i odličnom hotelu.

Devojka je negovala strast prema tršćanskim krpicama. Kao i pola Jugoslavije, ona je svake godine odlazila do „našeg Trsta“ da pazari odevne predmete koji će izazivati zavidne poglede devojaka i radoznale poglede njihovih momaka.

Suknjice od džinsa, farmerice koje su po kroju već bile drukčije od onih koje su šverceri prodavali po jugoslovenskim pijacama, majice sa atraktivnim, nerazumljivim izrazima. I još mnogo toga.

Prema procenama, u Trst je svake subote dolazilo do 100.000 Jugoslovena, radnim danima bilo ih je po 25.000. Osim odeće, kući su vukli kafu, šećer, ulje, sve što su mogli da nađu jeftinije. Posebno su bili cenjeni mršave devojke i momci, oni koji su mogli da obuku po troje farmerki.

Jugoslovenski carinici su bili mali bogovi. Nekada puste ljude bez reči. Nekada ih maltretiraju. Ponekad ispruže ruku. Ali bujicu ljudi nisu mogli do kraja pregledati.

Jakna iz Trsta

Zato nisam bio začuđen kada je predložila da napravimo jednodnevni izlet do Trsta. Imao sam mali problem – pasoš su mi zadržali u vojnom odseku. Tada su studenti u Jugoslovensku narodnu armiju išli po sistemu 12 plus 3.

Posle gimnazije moraš odmah da odslužiš 12 meseci, a kada završiš fakultet ideš još tri meseca u kasarnu. Dok ne odslužiš ta tri meseca – nisi se odužio otadžbini. A ko se nije odužio – ne može u inostranstvo, da ga truli kapitalizam slučajno ne zavede, pa da se ne vrati i tako ostane državi dužan tri meseca glupiranja po vojnim poligonima.

Moja devojka je sama otišla do Trsta, a ja sam tužan mahao za autobusom. Naveče sam je dočekao kao da je došla sa duge planete. Donela je punu torbu. U njoj je bila i jakna za mene. Ruska kragna, kopčanje na stranu kao kod vojnika konfederacije. To će mi ostati najdraža jakna u životu. Odlučio sam da se i ja domognem tog Trsta čim se dokopam pasoša.

Ali Jugoslaviji, zemlji čiju je omladinu oblačio Trst, vreme je isticalo. Devedesete su me katapultirale u Nemačku, Trst se udaljio od mog života kao nedosanjani san. Sve do tog predbožićnog, divnog zimskog dana u novom milenijumu, kada sam iz Opatije stigao u grad.

Usrana idila

Sećam se da je u autobusu neki otac tešio sedmogodišnjeg dečaka koji se grčio do njega držeći se za stomak. Upravo smo bili na ničijoj zemlji između Slovenije i Hrvatske. Zamolili smo vozača da stane. On je rekao – pa da odem pravo u zatvor. Uskoro se autobusom proširio vonj ljudskih fekalija.

Nisam tako zamišljao svoj prvi susret sa Trstom: Dole vidim Tršćanski zaliv i zlatastu površinu Jadrana. Vedro je. Grad u koji se serpentinama spuštamo, nalegao je bezbrojnim građevinama na padine i litice, sav okrenut prema vodi. A smrad izazvan neljudskom strogošću ljudskih granica štipa nozdrve.

U tom sam se trenutku zapitao kako li je grad izgledao Hercegovcima, Ličanima i ostalim jugoslovenskim partizanima koji su se 1945. sa okolnih čuka spuštali u grad pod snažnom nemačkom vatrom. A kako tek pripadnicima kvislinškog Srpskog dobrovoljačkog korpusa koji su se u gradu borili rame uz rame sa pripadnicima Vermahta i SS?

Šta li su mogli da misle gorštački partizani kada su paradirali tršćanskim glavnim trgom, a šta kada su pod pritiskom zapadnih saveznika napustili grad? Nisu li se setili svih onih drugova koji su poginuli za grad koji nikada neće biti „naš“ kako su sugerisale tadašnje parole.

U Trstu sam ostao do sumraka. Muvao sam se po kafeima na kanalu Grande, pojeo picu, popio grapu i onda se vratio na železničku stanicu – onu istu na koju su od 1915. sa voza poslednji put silazili austrougarski vojnici, Austrijanci, ali i Česi, Hrvati, Bošnjaci, Srbi, da bi u „Belom ratu“ sa Italijom ostavili kosti po alpskim kotama.

Pod senkom tvojih krila

Petnaestak godina kasnije opet sam došao u grad. Istim putem preko Istre i Slovenije do Trsta, nešto boljim autobusom. Ovaj put veličanstveni pogled na Tršćanski zaliv nije ometala nikakva olfaktorna diverzija. Bilo je leto.

U gradu sam opet, na obali, sa glavnim trgom i njegovim klasicističkim građevinama iza mene. Posmatram Devojke iz Trsta, skulpture na ogradi mola prema moru. One od 2004. godine, kada je grad proslavio 50 godina pripajanja Italiji, šiju italijansku zastavu. Iza mene je Fontana četiri kontinenta.

„Kafe ogledala“ je, čitao sam, neko vreme je bio zatvoren, pa je opet otvoren. Zastajem na vratima. Ona trojica kartaroša nisu na svom mestu. Idem dalje. Tamo desno naići ću na „Teatro Verdi“, pa na Grčku pravoslavnu crkvu. Otići ću, naravno do Crkve svetog Spiridona.

Priča o doseljavanju Srba u Trst zaslužuje nekoliko napomena. U prvoj polovini 18. veka dolazili su bogati trgovci ili porodice sa starim plemićkim imenima, iz Herceg Novog, Dubrovnika, Sarajeva, Hercegovine. Udruženi sa Grcima izborili su 1748. godine pravo da izgrade crkvu. Potom je nekoliko decenija trajao spor sa braćom Grcima oko toga čija je crkva. Sve dok Grci nisu izgradili svoju.

Srbi su srušili staru crkvu i 1869. podigli velelepno zdanje – Crkvu svetog Spiridona. Trst sada u strogom centru ima dve pravoslavne crkve. Od nekadašnje bogate zajednice ostalo je malo. U orlovskom grbu tih ljudi koji su u austrougarskoj carskoj luci podigli svoj hram stajao je i njihov moto – "Sub umbra alarum tuarum" – „Pod senkom tvojih krila“.

Vodič Umberto Saba

Ne mogu celi dan da ostanem u toj senci. Idem dalje. Potapšaću usput kip Džojsa po ramenu i reći mu u sebi da je istorija zaista košmar, ali nikako da se probudimo. Doći ću u iskušenje da novi Trst označim kao neljubazni, šminkerski grad sa naduvanim cenama i fensi navikama.

Zaista dobru picu sa prihvatljivom cenom dobićete na jugu Italije. Tamo možete naći i fine krpice po dobroj ceni. Trst kakvim ga pamte Jugosloveni postoji u tragovima u Katanijiili Palermu. Ovde ga više nema.

Slavna prošlost je zamrznuta u habzburškoj arhitekturi, u okolnim dvorcima. Ali to nije više onaj grad u kojem svi govore više jezika, lokalni italijanski dijalekt, slovenački, nemački, grčki, srpski, hrvatski. Te jezike sada govore gastarbajteri.

Odlazeći iz grada prisećam se svog studentskog sobička u Sarajevu. Na krilu mi je bila antologija italijanskog pesništva. Čovek koji je je rođen u Trstu, Umberto Saba, zapisao je u pesmi Trst i sledeće stihove:

Trst ima mrzovoljni
šarm. Ako hoćeš
on je kao uličar, zao i nezasit
sa plavim očima i rukama odveć velikim
da bi poklonile cveće:
kao ljubav
sa ljubomorom.

Umberto Saba je tako video svoj Trst u prvoj polovini prošlog veka. To je bio prvi Trst koji sam ja – čitajući italijansku poeziju – na neki način upoznao. Docnije, kada sam bivao u stvarnom gradu, razumeo sam da je pesnik već našao reči za ono što stranac oseća u susretu sa njegovim gradom.

Da, to je mešavina mrzovolje i ljupkosti, pomislim, dok zaliv, uokviren prozorom autobusa, nestaje u tami. Valjda moraš biti rođen ovde, da bi to zavoleo .

broj komentara 13 pošalji komentar
(sreda, 20. jan 2021, 20:13) - Milutin [neregistrovani]

Trst je zaista bio nas

U Trst sam prvi out otisao 79. Bla je Subota. Onako jos osamucen od klackanja u vozu odmah dolazis na Ponte Rosso Posle smo isli dalje kod Djovanija (tu su uglavnom nase devojke kupovale krpice). Posle bi se razmileli po Trstu trazili smo da kupimo sve ono sto je jeftinije nego u Beogradu. Recimo ja sam jurio da kupim Kasete i kupace gace. Uglavnom price sa carinicima su posebna prica verovatno svako ko je odlazio u Trst ima bar nekoliko prica sa carine. Posle sam poceo i da odlazim u nemacku (Imaom rodjaka u Augsburgu). Zadnji put sam bio u Trstu 85" i tih godina je izgledalo da je Trst zaista nas svuda se cuo nas jezik i nije bilo neuobicajeno da sretnes nekog poznanika iz Beograda i odes sa njim na kafu. Mislim da bi bilo dobro da neko napise sabrane price sa vikend putovanja u Trst pre nego sto padne u zaborav i naravno mora da se pomene "Vozna piletina" ;)) i koka-kole u limenkama.

(sreda, 20. jan 2021, 16:41) - anonymous [neregistrovani]

pa da...

Ponte Rosso pijaca, garderobe koliko hoces, via Trento, vila Opicina, via Mazini, via Roma...davno su bile 80-te pa sam dosta i zaboravio...secam se mog drugara koji je otiso u gradsku Bolnicu i tamo je dao krv i dobio je u tadasnjim lirama oko 500 nemackih maraka, za taj novac je kupio all star patike, jaknu i farmerke...Trst je bio predivan grad i jedno naj lepse zivotno iskustvo jednog mladog momka...kao da sam bio u zemlji bajki...u tadasnje vreme u Beogradu si imao samo komisione gde si mogao kupovati prave i firmirane stvari po paprenim cenama a kad odes u Trst kao da si u nekoj bajci, farmerke Fiorruci, PoP 84, Levis Straus, All Star, Tiger patike, Elesse, Fila, Lacosta, ma sta ti dusa pozelela...jedno lepo zivotno iskustvo kad smo lepo ziveli...

(sreda, 20. jan 2021, 13:47) - Furioso [neregistrovani]

mnogo vise

Trst je mnogo mnogo više nego što ovaj tekst opisuje. Moras ziveti u Trstu (kao i u svakom drugom gradu) da bi ga doziveo na pravi način. Univerzitet, studenti, more, šarenilo nacija i kultura, preplitanje jezika (kada čuješ kako slovenački klinci pričaju slovenački sa italijanskim, neki mix jezika - za lingviste nezaboravan trenutak), a tek priče starih porodica, ljudi koji su zadužili grad, naših ljudi iz Boke kotorske, uticaj naše crkvene opštine na život u gradu, neverovatan uticaj Austrougarske, romani nemačkih krimi pisaca o dešavanjima u Trstu i okolini, Barcolana, istraživački centri, osmizze, sladoled. Za vreme korone prvo što su uveli je bila isporuka sladoleda na adresu. Na sve to, blizina Slovenije, Austrije i Hrvatske. Grad prelep za život, uz obavezno poznavanje italijanskog jezika, inače ste mrtvi i izopšteni iz socijalnog života.

(petak, 11. dec 2020, 18:33) - Љуба [neregistrovani]

Нису фармерке

Фармерке из Трста куповао сам шездесетих и седамдесетих у Студењаку а једини пут у Трсту био сам 1976. У Загребу се почетком маја пуцао огромни турнир ваздушном пушком. Ми из тадашњег Светозарева потегнемо са двоја кола и ја са Мишком продужим одмах за Копар да купимо квалитетне RVS дијаболе. Мишко је знао где је та радња у Трсту. Ујутру локалним аутобусом одемо за Трст, око 12 смо назад на граници, ја носим у кеси плочу "Deja vu" од CSNY, две графитне 0,5мм оловке за себе и брата инжењера, картон са 5000 дијабола, цариник ме пропушта без речи, Мишку узимају Потврду од стрељачког клуба. Са мојом потврдом (да не пропадне) враћамо се у Трст и назад смо око 16 сати, да се промене цариници, стварно сада су други али видевши дијаболе и потврду зову у кућицу и излази отуда после питања "Да нису из Светозарева?" онај мој цариник. Мишко и ја смо доспели на листу сумњивих шверцера оружја, плоча се покривила од сунца у колима а оловке служиле годинама без грешке док их нисмо погубили. Једини мој пут за Трст. А и мала прича за ове данас који живе ко зна како брзо а дијаболе могу купити у Београду, Лесковцу, Јагодини...

(petak, 11. dec 2020, 16:48) - anonymous [neregistrovani]

još je "srpski"

Još danas kad prođeš uz obalnu cestu vidiš napise od naših prezimena po halama. Tamo postoji i srpsko groblje, ne samo srpska crkva. A na glavnom trgu, Piazza Unita na fasadi palače se nalaze kip srpskih vladara, mislim da su Lazar i Jelena. To je glavni trg gde je najpoznatija kafana Caffè degli Specchi.

Za rođendan sam prošao na kafu sa biciklom do Trsta.

(petak, 11. dec 2020, 13:00) - anonymous Pero iz Swedske [neregistrovani]

Sve se menja !!

Sve se menja ,,sve je prolazno..Trcalismo ,,vikalismo ""Zivot damo Trst ne damo""
Polako italijani osvojili su nasa srca,,San Remo,,Modunjo ,,Volare,Marina,Marina
Salvatore Adamo..Sofia Loren,, Idanas
Pica Napolitana i Pica Venecijana..
Musolinija smo zaboravili odavno....Pero

(petak, 11. dec 2020, 11:17) - anonymous [neregistrovani]

Kafa i Trst

Jeste, uvek ču da pamtim kako mi je prijala kafa, neke 2015, kada sam čekao bus u Trstu za daljni put. Seo sam na kanalu pored naše crkve, večer. Naručim kapučino sa keksima, sve je tako prijalo da zaboraviti neču. Ali bio sam baš gladan, vračao se iz Rima i Bologne, gde sam ceo dan obilazio. Za rođendan sam rekao da moram opet u Trst, u baš tu kafanu. No, sada mi je servirao Aziat. Kafa možda nije bila istog ukusa ko tada. Ali grad mi se dopada. Ima Azije i Afrike kao cela Italija.


(utorak, 08. dec 2020, 18:22) - Tom Sojer [neregistrovani]

Nostalgija

Prvi susret sa Trstom imao sam 1975 i to je bila subota a u Trstu 300 autobusa iz SFRJ, samo mi koji su okupirali radnje a Trscani nisu izlazili iz kuca do ponedeljka. Ludnica, svi vuku kese sa robom kao da je sudnji dan. Tako je bilo svakog vikenda. Na trgu Ponte Roso sedimo i cekamo polazak kuci a prilazi lik i nudi 10.000 DM za pasos SFRJ i niko nece da ga proda. To je bilo vreme. Steta nikad vise.

(nedelja, 06. dec 2020, 15:17) - anonymous [neregistrovani]

Nije isto u Trstu!

Sarm i prijatna atmosfera Trsta iz 80-tih, kojeg ja pamtim nema puno, nema puno slicnosti sa danasnjim Trstom. Promenila se dosta struktura stanovnistva... Ne samo u Trstu vec gotovo svuda po severnoj Italiji. Ima puno izbeglica iz serverne Afrike, puno pridoslih Albanaca, Rumuna, Bugara, ima puno kradje i kriminala tako da su i ljudi postali vise suzdrzani i na distanci. Kapije su dobro zakljucane i mnogi se ne usudjuju noci da spavaju pored otvorenih prozora u vrelim letnjim mesecima.

(nedelja, 06. dec 2020, 15:16) - anonymous [neregistrovani]

Mitovi i legende o trstu, hrvatskom primorju i nastupima galije u makarskoj.

Mozda se sve desilo a mozda je sve to fikcionalna prica. Cak i da se jeste desilo, niko ne moze da potvrdi da li se ili nije desilo. Mozda je sve bila zafrkancija, kao sa pricom o bratstvu i jedinstvu, ako su srbi voleli sve, zasto su drugi glumeli da su im prijatelji. Sigurno su mislili da je in biti deo komunista, i imati sofera koji vas vozi u striptiz bar ko pabla eskobara, dok u diskoteci peva brena, mile voli disko, a nema za heroin cisto.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">