Deset fascinantnih činjenica o zastrašujućem megalodonu

U razdoblju pre otprilike 23 miliona godina do 2,6 miliona godina, megalodonska ajkula, popularno nazvana „Meg", bila je jedan od najvećih i najmoćnijih predatora koji je ikada živeo. Ova gigantska zver vrebala je okeanima, ne radeći ništa drugo osim proždiranja svega što joj se nađe na putu – bila je to vrhunska mašina za ubijanje.

Zahvaljujući istraživačima koji su proučavali njene fosile, o ovoj noćnoj mori okeana sada znamo više nego ikada ranije. Iako su činjenice fascinantne, daleko su od utešnih. Megalodon je bio pravo čudovište iz horor filma.

Evo deset činjenica o njemu koje niste znali, a možda i jeste.

1. Najskorija pojavljivanja

Na Zemlji postoji pet velikih okeana koji pokrivaju 71 posto njene površine i sadrže više od 1,3 milijarde kubnih kilometara vode. Imajući tu veličinu na umu, nije iznenađenje što smo mapirali samo manje od deset procenata globalnog okeanskog prostora koristeći modernu tehnologiju sonara. Zaista možda ne znamo šta se krije ispod površine vode.

Tokom 1928. i 1933. godine, zabeležena su svedočenja ljudi da su videli „čudovišne" ajkule duže od 12 metara kod obale Rangiore na Novom Zelandu. Takođe, 1918. godine australijski prirodnjak Dejvid Sted razgovarao je sa ribarimama koji su pecali u blizini ostrva Brauten kod Novog Južnog Velsa. Otkrili su mu da se pojavila ajkula veličine plavog kita i pojela sve njihove mrežaste mamce za rakove, prečnika otprilike jedan metar. Muškarci su objasnili da je, dok je ajkula prolazila, voda „proključala na velikom prostoru" i da su se previše plašili da se vrate u vodu.

Uprkos ovim relativno skorijim svedočanstvima, stručnjaci i dalje veruju da je megalodon izumro pre 2,6 miliona godina.

2. Moćni predator

Prosečan megalodon je bio težak od 50 do 70 tona i bio dug otprilike 11 do 13 metara, ali najveći primerci su težili možda čak 100 tona i mogli su dostići i do 20 metara dužine. U svakom slučaju, megalodon je bio jedan od najmoćnijih predatora u vodi. Ako zamislite oštre zube pričvršćene za zver veličine dvospratnog autobusa, onda je to upravo to. Kronosaurus i liopleurodon iz ere mezozoika bili su veliki, ali nisu bili ni blizu ove veličine, jer su imali „samo“ 40 tona.

Metod ubijanja megalodona bio je brutalan. Za razliku od drugih ajkula koje bi napale meko tkivo svog plena, poput donjeg stomaka ili peraja, megalodon je mogao da ugrize pravo kroz kost. Jedan fosil kita koji su otkrili naučnici pokazao je kompresione prelome odozdo, uzrokovane time što je Meg zabila svoju glavu u meki stomak kita, da ga omami pre nego što ga proguta. Naučnici takođe veruju da su megalodoni putovali u grupama, što im je omogućilo još veću moć.

3. „Veliki zub“

Ime „megalodon" u prevodu znači „veliki zub" i svakako je opravdano. Njegovi zubi su veličine od 7 do 18 centimetara, a lovci na zube su uvek u potrazi da pronađu što više i što veće za svoje kolekcije. Međutim, zub od 18 centimetara na prodajama je retkost, a samo nekolicina ih je ikada pronađena, tako da se cene desetinama hiljada dolara. Zubi od osam centimetara velike bele ajkule bili bi mlečni zubići za Meg.

Ova okeanska zver bi brzo izgubila zube, čak 20.000 bi ih ispalo tokom života, najčešće zbog ugriza u plen. Srećom, imali su pet redova zuba, tako da je ih je uvek bilo dosta u rezervi. Većina pronađenih zuba je oštećena i istrošena od preterane upotrebe, što dokazuje da je ovaj div uvek bio gladan.

4. Gozba od grbavih kitova

Ako ste velika zver, imaćete i veliki apetit. Dimenzije otvorene čeljusti megalodona mogle su da budu do 3,4 sa 2,7 metara. Častili bi se plenom svih veličina, od manjih životinja, delfina, ajkula i morskih kornjača, sve do velikih grbavih kitova. Zbog svojih snažnih čeljusti, sa snagom ugriza između 110.000 i 180.000 njutna, Meg bi umela da nanese ozbiljna oštećenja lobanji kita.

Fosilizovane kosti kitova pronađene su sa tragovima zuba megalodona urezanim na površini, što pokazuje njihove navike u ishrani pre više miliona godina. U nekim kostima čak još stoje vrhovi zuba, koji su se verovatno odlomili tokom lova. Danas velike bele ajkule i dalje napadaju grbave kitove, ali imaju tendenciju da više biraju njegove mladunce ili bolesne primerke odrasle vrste, radi lakšeg ubijanja.

5. Nisu bili retka vrsta

Tokom vrhunca svog postojanja, megalodoni su se mogli naći u okeanima širom sveta. Preostali fosili koji su pripadali ovim čudovištima pronađeni su u Severnoj i Južnoj Americi, Evropi, Africi, Portoriku, Kubi, Jamajci, Kanarskim ostrvima, Australiji, Novom Zelandu, Japanu, Malti i Indiji. Ako je ispod površine vode bilo dosta hrane - možete se kladiti da je megalodon tu živeo. Životni vek im je bio dug, od 20 do 40 godina, ali najzdraviji i najbolje uhranjeni megalodoni bi živeli još duže.

Još jedna prednost koju su imali leži u činjenici da su bili homeotermalne životinje, što je značilo da su u stanju da održavaju stabilnu unutrašnju telesnu temperaturu bez obzira na okruženje, tako da su okeani za njih bili bez granica. Iako je malo verovatno da ćemo ikada više naići na megalodona, ne zaboravimo da je npr. rak Jeti otkriven tek 2005. godine, kada su istraživači otišli podmornicom 2.200 metara ispod površine i pronašli ih. Nikad ne reci nikad!

6. Živeli su i u plitkim vodama

Teško je poverovati da se zver veličine megalodona može naći bilo gde osim u najdubljim delovima okeana. Međutim, nedavna otkrića dokazuju da su se ipak upuštali i na obalu da bi doneli na svet mladunce. Ovi predatori radije su to činili u plitkim, toplim vodama blizu obala.

Istraživači sa Univerziteta Florida potvrdili su da su otkrili fosile iz deset miliona godina starog mrestilišta megalodona koje se nalazi u Panami. Pronađeno je više od 400 fosilnih zuba, sakupljenih iz plićaka, koji su pripadali mladuncima megalodona.

Iako su mali megalodoni bili dugi od dva do četiri metra, i dalje su bili ranjivi na predatore, kao što su druge ajkule. Ipak, megalodoni su dali sve od sebe da svojim mladima daju šansu za pobedu.

7. Bili su brzi

Ne samo da je Meg bila ogromna – bila je i veoma brza. Godine 1926. otkriven je kičmeni stub jednog megalodona koji sadrži 150 pršljenova. Iz ovoga se moglo mnogo više saznati o ponašanju ove džinovske ajkule. Zbog oblika kičme, Meg je mogla da zaključa plen u svoje moćne čeljusti, a zatim ga okrutno trese sa jedne na drugu stranu dok se meso ne bi otkinulo od kosti. To ih je najviše i činilo tako opasnim u vodi - kada se jednom dohvate plena, više mu nema spasa.

Takođe, zbog svog oblika, mogli su da dostignu brzinu od najmanje 32 kilometra na sat, što je izuzetno s obzirom na njihovu gigantsku veličinu. Tako su u vodi bili znatno brži od mnogih drugih stvorenja.

8. Verovatno su izumrli od gladi

Iako ne postoje čvrsti dokazi koji bi tačno ukazali na to zašto je megalodon izumro, veruje se da im je došao glave upravo njihov ogroman apetit.

Pre oko 2,6 miliona godina, nivo mora se naglo promenio, i to je imalo izuzetan uticaj na izvore hrane za ovog predatora. Otprilike trećina svih velikih morskih sisara je izumrla u to vreme, a svaku rezervnu hranu konzumirali bi manji, agilniji lovci u okeanu. U suštini, konkurencija je bila žestoka, a megalodonu je bila neophodna ogromna količina plena samo da održi telesnu temperaturu za preživljavanje.

Dok im je populacija bila na vrhuncu, uglavnom su živeli u blizini Evrope, Severne Amerike i Indijskog okeana, ali su u potrazi za hranom, počeli da putuju dalje na južnoameričku, azijsku i australijsku obalu, kada i počinje izumiranje njihove vrste.

9. Nekada su ih pogrešno smatrali zmajevima

U 17. veku, danski prirodnjak Nikolas Steno identifikovao je zube megalodona. Pre toga, fosilizovani zubi su se zvali „kameni jezici“ i verovalo se da potiču od zmajeva ili velikih zmija. Rašireno je bilo verovanje da zmajevi tokom borbe ili kad umru izgube vrh jezika, koji se potom pretvara u kamen. Zube – ili jezike – bi skupljali seljaci, jer su verovali da ih štite od ujeda zmija i trovanja.

Kada je Steno otkrio da su to zubi megalodona, a ne vrhovi jezika zmajeva, to je bio početak kraja mita o postojanju zmajeva. Ali ne i kraj straha, jer su stara čudovišta zamenjena novim, još opasnijim.

10. Mega-debakl

Godine 2013, Diskaveri kanal je objavio pseudodokumentarac pod nazivom Megalodon: Čudovišna ajkula koja živi. Emitovan tokom njihove popularne „nedelje ajkula“, film je prikazivao lažne snimke megalodona, uključujući i jedan iz arhiva iz Drugog svetskog rata, sa džinovskom ajkulom koja pliva u blizini podmornice u blizini južnoafričke obale. Ali kanal je tek naknadno priznao da je sve bila fikcija i bio prinuđen da to objavi u najavnoj i odjavnoj špici.

Mnogi ljubitelji ajkula i filmova o njima protestovali su zbog toga što se renomirani kanal upustio u takvu avanturu, stavivši na kocku svoju reputaciju.

Pseudodokumentarac je možda bio lažan, ali je ljutita reakcija javnosti bila vrlo istinita.