Čitaj mi!

Ajkule u morskim dubinama kod Novog Zelanda najveći svetleći kičmenjaci

Naučnici koji proučavaju ajkule otkrili su da tri vrste koje žive kod Novog Zelanda na velikim dubinama svetle u mraku. Među njima je i ona koja dostiže dužinu i do 180 santimetara i sada je najveći poznati „svetleći“ kičmenjak.

Bioluminiscencija – proizvodnja vidljive svetlosti živih organizama putem hemijskih reakcija – rasprostranjena je pojava među morskim bićima, ali ovo je prvi put da je dokumentovana i analizirana kod rušljoribe (Dalatias licha), Lucifer ajkule (Etmopterus Lucifer) i crne ajkule latinskog naziva Etmopterus granulosus.

Ajkule su otkrivene tokom opsežnog istraživanja ribe kraj istočne obale Novog Zelanda u januaru 2020. godine, piše Gardijan.

Ajkula Dalatias licha, koja može narasti do 180 santimetara dužine, sada je najveći poznati svetleći kičmenjak, a istraživači su je nazivali „gigantskom svetlećom ajkulom“.

Istraživači sa Katoličkog univerziteta u Luvenu u Belgiji i novozelandskog Nacionalnog instituta za istraživanje vode i atmosfere (NIWA) ističu da su otkrića do kojih su došli uticali na naše razumevanje života u morskim i okeanskim dubinama, što je od izuzetnog značaja jer je to jedan od najmanje proučavanih ekosistema na planeti.

Sve ajkule žive u onome što je poznato kao mezopelagijska zona ili „zona sumraka“ okeana, a prostire se na dubini od 200 i 1.000 metara ispod površine, gde sunčeva svetlost ne dopire.

Gledano odozdo, to jest sa veće dubine, ajkule i druge morske vrste izgledaju kao da su obasjane pozadinskim osvetljenjem, kao što je to slučaj kod LCD ekrana.

Na taj način, razna morska bića su izložena pogledima potencijalnih predatora, a mesta za skrivanje nema na vidiku.

Istraživači sugerišu da stomaci koji emituju svetlost kod pomenute tri vrste ajkula mogu pomoći u njihovom kamufliranju od bilo kakvih pretnji koje bi mogle naići iz mračnih dubina.

U slučaju rušljoribe, koja ima veoma malo predatora ili ih uopšte nema, moguće je da se „stomačno osvetljenje“ udruženo sa sporijim kretanjem, koristi da osvetli dno okeana tokom potrage za hranom ili za sakrivanje dok se približava svom plenu.

Dalje analize potrebne su da bi se potvrdila bilo koja od hipoteza, naveli su istraživači u radu objavljenom u stručnom časopisu Frontiers in Marine Science, kao i da bi se utvrdilo kako funkcioniše bioluminiscencija ovih vrsta i mogući značaj kod hvatanja plena.

„S obzirom na veličinu prostora koju zauzima 'zona sumraka' i pojavu svetlećih organizama u ovom pojasu, sada je sve očiglednije da stvaranje svetlosti u dubini mora igrati važnu ulogu u strukturi najvećeg ekosistema na našoj planeti“, poručili su istraživači.

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">