Posle jednog veka dabrovi se vratili u Beograd

Prvo se pojavila vest koja je obišla društvene mreže da su se dabrovi pojavili na Velikom ratnom ostrvu. Kasnije se ispostavilo da su se u stvari pojavili nedaleko od Ritopeka i u Krnjači. Mnogi su pomislili da je to znak da su nam reke čistije, međutim, kako kaže gošća Beogradske hronike, Milja Vuković, koja uređuje stranicu na Fejsbuku, „Divlji Beograd“, nije izvesno da je to tačno.

„To što smo ugledali dabra u Beogradu znači da je projekat ponovnog vraćanja dabrova na naše prostore posle skoro 100 godina, koji je započet negde 2004. godine, izgleda uspešan, pa su dabrovi stigli, čak i u Beograd“, smatra Milja Vuković.

U mnogim metropolama, pa i u Beogradu, tokom proleća dok je na snazi bio policijski čas zbog pandemije koronavirusa, pojavile su se mnoge divlje životinje na mestima gde ih do tada nismo viđali. Gošća Hronike, pak, smatra da nije došlo do nekog značajnog priliva divljači u gradsko jezgro, već da smo zahvaljujući izolaciji obratili više pažnje na naše okruženje.

Međutim, epidemija koronavirusa je dovela do hiperprodukciji jednokratne plastike, a bili smo na korak od toga da je se zauvek rešimo.

„Proteklih pet do deset godina postojala je tendencija, čak je i zakon promenjen, da se zabrani jednokratna plastika. Na neki način, kada je to u pitanju, koronavirus nas je vratio nekoliko koraka unazad, jer je jednokratna plastika koju kroristimo – maske, rukavice, lekarski skafanderi – postala globalni, ogroman izvor otpada“, naglašava gošća Beogradske hronike.

Svaki Evropljanin godišnje proizvede oko pola tone smeća, pokazuje istraživanje Evrostata, a bacamo skoro trećinu hrane. Milja Vuković je uspela da količinu smeća smanji sa pola tone na kilogram godišnje. To bi svako od nas mogao da postigne ukoliko odlučimo i shvatimo da nam je to važno i prepoznao da nam je ogroman problem količina otpada koji proizvodimo, napominje gošća Hronike.

„Onda možemo da unesemo niz nekih promena koje svako za sebe može da izabere. Od toga da pređemo na biorazgradive proizvode, na primer, da pređe na biorazgradive četkice, varjače od drveta, sunđer lufa. Postoji zamena i za deterdžent, to je sapun koji se zove ribež. Možemo da pređemo na različite vrste 'golih' proizvoda i sapuna izrađenih u domaćoj radinosti“, navodi Maja Vuković.

Mnogi od tih proizvoda će nam uštedeti novac, ali ima i onih koji su skuplji, kratkoročno gledano. Ali kada shvatimo da mi našoj deci ostavljamo u nasleđe toliko otpada, onda se ne može problem sagledavati iz ugla koštanja.

Ipak, mnogi će reći da pojedinac ne može ništa, da moraju države da promene način proizvodnje i da naših pola tone smeća nije ništa u poređenju sa onim što fabrike proizvode i bacaju u atmosferu i reke.

„Jedino kao pojedinci možemo nešto da postignemo. Nikada sistem nije krenuo da promeni samog sebe. Prosto, istorijski se to nije desilo. Jedino ako mi kao pojedinci pokažemo odlučnost da tu promenu napravimo, a onda i da je tražimo od sistema, možda do promene i dođe“, kaže na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici Milja Vuković.