Priči o plastičnim kesama nikad kraja

Po zakonu o ambalaži i ambalažnom otpadu postoje tri vrste materijala od koga se izrađuju kese tregerice, objašnjava gošća Jutarnjeg programa, dr Senka Popović docentkinja na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, a to su materijali koji se mogu ponovo upotrebiti recikliranjem, kompostiranjem i biorazgradnjom. Kompostabilne kese na našem tržištu još uvek nisu prisutne.

U pogledu razgradivosti, prva grup kesa koje se recikliraju su nerazgradive kese, odnosno, dobijaju se od polietilena i njihov uticaj na životnu sredinu je takav da se jedino recikliranjem može smanjiti njihov negativan uticaj na okolinu.

Druge kese su kese sa aditivom za okso-biorazgradnju. Te kese su takođe izrađene od polietilena kome je dodat aditiv koji stimuliše biorazgradnju, odnosno, kese u nekom razumnom periodu postaju razgradive.

Treća grupa su kese koje su dobijene iz prirodnih obnovljivih sirovina, najčešće skroba, i one se pod određenim uslovima u postrojenjima za kompostiranje mogu razgraditi. Praktično, samo druga i treća vrsta kesa su razgradive, objašnjava dr Popović.

„Laboratorija na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu je od 2012. godina akreditovana za ispitivanje biorazgradivosti kesa, a od 2014. je imenovano telo ministarstva koje prati usaglašenost kesa tregerica sa pravilnikom za oksorazgradnju i biorazgradnju“, napominje gošća Jutarnjeg programa.

Dragan Stevanović, sekretar Udruženja za hemijsku, gumarsku industriju i industriju nemetala Privredne komore Srbije, napominje da je komora uputila Ministarstvu za zaštitu životne sredine nacrt novog pravilnika koji donosi preciznu kategorizaciju kako po debljini, tako i po vrsti materijala od koga mogu biti izrađene kese na našem tržištu, bilo da su domaće proizvodnje ili uvezene.

„Nema jednoznačnog odgovora koja je kesa najbolja po životnu okolinu. Svaka ima i prednosti i mane, ali se u obzir moraju uzeti sve faze, počev od proizvodnje, upotrebe do razgradnje. Tako da nije svejedno da li je kesa proizvedena iz nafte, odnosno iz neobnovljivog izvora ili je dobijena od nusproizvoda iz prehrambene industrije, poljoprivrede ili je mi odvajamo u kućnom otpadu, pa je razgradiva, odnosno dobijena iz obnovljivog izvora. Samo u tom smislu razlikujemo njihov uticaj na životnu sredinu“, naglašava dr Senka Popović.

Međutim, na kraju, postavlja se pitanje da li će kese koje mogu da se recikliraju stvarno biti odnete na reciklažu ili će završiti na otpadu, kao i da li će oksodegradibilne kese da završe na deponijama gde im je i mesto ili u vodotokovima. Konačno, kompostabilne kese jesu prirodne, ali ako ne postoje postrojenje za kompostiranje, ne možemo ih ni razgraditi, a Srbija, nažalost, još uvek nema takva postrojenja.

Gost Jutarnjeg programa iz Privredne komore Srbije naglašava da uvođenje kompostabilnih kesa predstavlja uspostavljanje celog sistema, s obzirom na to da je trenutno 60 odsto ukupnog otpada kod nas biomasa koja emituje velike količine ugljen-dioksida i taj problem zahteva odgovarajuće rešenje.

„Po strategiji upravljanja otpadom koja je važila do decembra 2019. godine, bila je predviđena izgradnja 26 regionalnih centara za kompositanje, ali za sada su na putu da budu otvorena samo dva, jedan u Subotici, druga u Beogradu“, naglašava Dragan Stevanović.

Problem je i u tome što stanovništvo nije dovoljno edukovano da ume da razlikuje kese, ali nije ni dovoljno opremljeno da može da ih razvrstava, napominje dr Senka Popović.

Cilj je da se ukinu deponije i da se sav otpad reciklira, kao što je već slučaj u pojedinim evropskim zemljama. Ovo je proces koji će da traje, ali mora od nečega da se počne, kaže na kraju gostovanja Dragan Stevanović.