Božja kuća, ali i dom nauke – monasi Hilandara prenosili vekovno medicinsko znanje

Jedinstveni zbornik sačuvanih medicinskih i farmakoloških spisa srednjovekovne prakse Salerno-Monpelje škole, otkriven je 1952. godine u riznici manastira Hilandara na Svetoj Gori. U hilandarskoj arhivskoj građi zaveden je pod brojem 517. Njegovo otkriće predstavlja jedno od veoma značajnijih koraka u istraživanju istorije medicine srednjeg veka.

„Knjiga je svojevrsni medicinski udžbenik srednjeg veka, ona je namenja isključivo lekarima. Knjiga sadrži sedam spisa kako lečiti ljude, spis o hirurgiji, iako je hirurgija u to doba bila veoma skromna. Spis o pedijatriji i kako negovati decu, novorođenčad, vrlo značajan internistički spis, koji govori o zaraznim bolestima i nama značajan spis – kako su se ljudi lečili iz prirode i kako su pravili lekove“, kaže savetnik Prirodnjačkog muzeja, Aleksandra Savić.

Originalni primerak Hilandarskog medicinskog kodeksa nalazi se u riznici manastira Hilandara. Kodeks sadrži preko 400 stranica i smatra se da je na njegovom sastavljanju radila grupa autora, najverovatnije, visokoobučenih monaha u lekarskom smislu.

„Vrlo je značajno da su se medicinske knjige srednjeg veka zvale lekaruše i da su bile pisane uglavno latinskim jezikom. Posebnost je ta da je Hilandarski kodeks pisan ćirilicom odnosno staroslovenskim ili starosrpskim jezikom. To su radili monasi koji su poznavali medicinsku terminologiju. Ono što je značajno reći je da on predstavlja zbirku rukopisa prevedenih sa latinskog jezika čuvenih škola medicinski u to doba Salerno i Monpelje koje su školovale lekare u srednjem veku“, ističe Savićeva.

U kodeksu se govori i o različitim lekovitim biljkama, među kojima su i danas mnoge u upotrebi.

„Hilandarski medicinski kodeks je nama jako značajan kao izvor za proučavanje srednjevokovne farmacije i medicine, ali našem institutu najznačajni su delovi koji se tiču lekovitih biljaka. Upotreba lekovitih biljaka bila je popularna i tada, i danas. Konkretno, majčina dušica je primer biljke koja se i po propisu Kodeksa koristila uglavnom kod problema s disajnim putevima i stomačnih tegoba. S druge strane, imamo primer lincure kod koje se i tada i sada koristio koren, ali za potpuno različite namene“, objašnjava naučna savetnica Iinstituta dr Josif Pančić, Katarina Šavikin.

Postoje i biljke koje se danas ne preporučiju.

„Takav je recimo kukurek, koji se mnogo više koristio u srednjem veku, čak je bila namena i kod temperature, a danas zvanična medicina ipak zbog otrovnosti ovu biljku ne preporučuje. Interesantna nam je u kodeksu i činjenica da su se mnogo više u koristili sokovi u terapiji, što od voća, ali i ceđeni sokovi iz drugih biljaka“, navodi Šavikinova.

Na izložbi se mogu videti sačuvani srednjovekovni eksponati iz oblasti medicine i hirurgije.

Tu su: pincete, skalpeli, makaze, naočare lekara. Deo izložbe je posvećen i životinjama i mineralima od kojih su takođe pravljeni lekovi. Izložba u Prirodnjačkom muzeju otvorena je do juna ove godine.