Filozofija medija – mediji i nauka

Od svog osnivanja, 1978. godine, Estetičko društvo Srbije ostvaruje svoje ciljeve različitim oblicima delovanja. Ove godine, od 16. do 18. septembra, u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka održan je skup na temu „Filozofija medija – mediji i nauka".

Dr Divna Vuksanović, profesorka estetike i filozofije medija na FDU u Beogradu, na skupu je govorila o odnosu medija i naučne dogme.

Mediji oblikuju našu stvarnost, s druge strane, živimo u svetu nauke i tehnike. Kakav je taj odnos? Kako nauka svojim delovanjem utiče na društvo u celini?

– Kada govorimo o uticaju medija na stvarnost danas, možemo da konstatujemo da u zapadnoevropskoj civilizaciji oni zaista, u velikoj meri, deluju na naš doživljaj stvarnosti. Svet o kome govorimo medijski je posredovan, nekritički se teži digitalizovanju svakodnevice u gotovo svim njenim segmentima postojanja (obrazovanje, kultura, finansije, uprava...); veštačka inteligencija uzima maha, kako u oblasti medija tako i u domenu rada, uopšteno gledano, te dokolice (zabava i kreativne industrije). Nauka, s druge strane, istražuje i razbija mikročestice na sve manje delove, a ujedno se, rekli bismo, bavi saznajnim prodorima ne samo u domenu mikrosvetova (kvantna fizika, nanoveličine i sl.) već istovremeno ispituje i makrosvetove (astrofizika, kosmos...).

Pritom, kada se kaže ‘mediji', misli se prvenstveno na mejnstrim medije masovnih komunikacija, a pokatkad i na internet i društvene mreže; malo ko pomišlja na alternativne, gerilske, piratske ili tzv. taktičke medije, koji takođe, u izvesnoj meri (mogu da) oblikuju doživljaj stvarnosti. Nauka u našem vremenu jeste priča za sebe. Ne samo da je poprište najrazličitijih ideoloških borbi (‘Science Wars'), kompeticije za međunarodni prestiž, kao i visokoprofitabilnu žetvu, već je dobar deo nauke u koju se investira porobljen, u službi je tehnologije i krupnog kapitala. Iako instrumentalizovanje nauke nije novum našeg vremena, aktuelna nauka, čini se, sve manje misli iznoseći svoje derivate na tržište znanja, te tako uglavnom služi kapitalizmu, a ne čoveku i istini.

Dalje se postavlja pitanje zašto je važno da današnja nauka služi čoveku i istini pre nego kapitalu. Slična zapitanost trebalo bi, naravno, da zahvati i aktuelni svet medija. Ako iko još postavlja takva pitanja – onda ona dolaze bilo iz sfere filozofije, odnosno filozofije nauke, epistemologije i primenjene etike, preciznije rečeno, bilo iz oblasti društvenih i humanističkih nauka. No, na tržištu znanja, društveno-humanističke nauke, zajedno s umetnošću, vrednuju se kao suvišne i nepotrebne, dok se nekadašnja najviša teorijska znanja, poput filozofije, a zatim i matematike, sve češće izostavljaju iz obrazovnih procesa i potiskuju na samu ivicu znanja, odakle se gleda u provaliju. Služeći se, nadalje, ničeovskom metaforom, moglo bi se reći da, u stvari, ta provalija danas gleda u nas. Jer, sudeći po rezultatima, u svim naučnim oblastima današnjice, pa i u domenu filozofije medija, usred nepreglednog okeana dogmi i nepotvrđenih uverenja nalik kultovima, u svakoj disciplini, svega jedan do dvoje ili troje naučnika/naučnica, globalno gledano, istinski se bave naukom i otkrićima, sve ostalo su epigoni - najčešće je to tzv. institucionalizovano znanje ili nauka rentirana od strane bogatih investitora i multikorporacija. U današnjim medijima ona je uglavnom predstavljena jednodimenzionalno i nekritički, a pseudonaučne emisije i programi često igraju na kartu njene divinizacije, spektakularizovanja i senzacionalizma. O društveno-humanističkim naukama i filozofiji u medijima takoreći ni traga. Kao i o borbama za interpretaciju, propalim pokušajima dokazivanja hipoteza, pogreškama i sl. U „najboljem" slučaju, nauka se u medijima predstavlja kao gigantski pogon CERN-a ili preko svemirske politike osvajanja kosmosa (SAD, Kina...). Pokatkad se reprezentuje i preko „star sistema", TV duela, odnosno intervjua (Mičio Kaku, Džordan Piterson i drugi), a u novije vreme i preko investitora – na primer, Gejtsa, što stvara predstavu da je reč o velikim ulaganjima za dobrobit čovečanstva, a ne o akumuliranju kapitala korišćenjem nauke i tehnologije.

Filozofija traga za istinom. Cilj filozofije jeste istina. Na skupu je bilo reči o istini u naučnom i medijskom svetu. Kako se u tom svetu istina ispoljava i da li je ima?

– Naravno, reč je o različitim pretpostavkama za tumačenje istine. Naučne, filozofske, religijske i medijske istine nisu isto. Nekada se verovalo da je istina jedna, a danas sve češće zapadamo u kandže saznajnog relativizma, pa samim tim i relativizovanja istine. Istine, ako se još u njih veruje i o njima razgovara (a da nismo, liotarovski rečeno, u raskolu) danas su uglavnom specijalizovane, i to po disciplinama, dok je, što se medija tiče, diskutabilno treba li uopšte u tom svetu tražiti istinu. Pogotovo kada je reč o medijskoj industriji, pošto istina nije i ne može biti standardizovani proizvod, odnosno – roba. U dobu tzv. postistine, koju su proglasili mediji, uglavnom odgovorni za vladajuću sliku sveta, nema prostora za istinu osim kao objavu. Ove objave, nalik religijskim, ali uz podršku tehnike, zapravo su iluzije (estetski privid) preodevene u istinu. I najčešće služe bilo kao potrošne istine bilo kao vladajuće dogme jednog vremena.

Na skupu je predstavljena i knjiga „Nova kritička teorija: Filozofija zabave", koju potpisujete kao autor, uz kolege Vlatka Ilića i Dragana Ćalovića. Šta nam donosi nova kritička teorija, i kako vi sagledavate budućnost nauke i medija?

– Nova kritička teorija predstavlja nastavak kritike industrije kulture i medija, koju su sredinom prošlog veka započeli predstavnici frankfurtske filozofske škole mišljenja – Adorn i Horkhajmer. Naravno, knjiga referiše na njihovo poznato delo „Dijalektika prosvetiteljstva", u kome se kritički utemeljuju iskazi i stavovi o tzv. industriji kulture. Novina ove filozofske studije, u odnosu na znamenite prethodnike, sastoji se u tome što je kritici podvrgnuta ne samo industrija kulture već i celokupni industrijalizovani i digitalizovani svet kreativnosti i zabave. Zapravo, cilj knjige je da podstakne čitaoce i čitateljke na temeljno problemsko – kritičko promišljanje o svetu zabave, odnosno o njenim uglavnom medijski zasnovanim pojavama. Teme koje studija problemski obrađuje su: teatar, film, turizam, rijaliti, univerziteti, dosada, itd. Osim Adorna i Horkhajmera, knjiga se oslanja i na učenja Benjamina, Gi Debora, Deleza, Lipoveckog, Svensena i mnogih drugih savremenih autorki i autora. Ona je, naposletku, i nešto više od filozofski zasnovane kritike zabave, jer je, ujedno, i kritička teorija društva u kome živimo.