Asketa okružen dinamitom - zašto je Alfred Nobel, čiju nagradu mnogi sanjaju, bio spoj nespojivog

Alfred Nobel bio je četvrti sin Imanuela i Karoline Nobel. Imanuel je bio pronalazač. Par je imao osmoro dece, od kojih su samo Alfred i tri brata doživeli zrelo doba. Alfred je kao dete bio bolešljiv, ali je uživao u bliskim odnosima sa majkom i od ranog detinjstva pokazivao živu intelektualnu radoznalost.

Zanimao ga je eksploziv, a osnove inženjeringa naučio je od svog oca. Imanuel je u međuvremenu propao u raznim poslovima sve dok se 1837. nije preselio u Sankt Peterburg u Rusiji, gde je napredovao kao proizvođač eksploziva za rudnike, alata i mašina.

Porodica Nobel napustila je Stokholm 1842. godine kako bi se pridružila ocu u Sankt Peterburgu i Alfred je tamo mogao da pohađa privatne časove kod profesora, i stekao je kvalitetno obrazovanje.

Sa 16 godina već je tečno govorio engleski, nemački, francuski i ruski jezik, a bio je i vrsni hemičar.

Alfred 1850. napušta Rusiju i u Parizu studira hemiju a potom odlazi u SAD radeći pod nadzorom Džona Eriksona, graditelja brodova.

Po povratku u Rusiju, radio je u očevoj fabrici koja je proizvodila ratnu opremu.

Nakon završetka Krimskog rata 1856. godine, kompanija je imala poteškoća pri prelasku na mirnodopsku proizvodnju mašina za parne brodove, pa je bankrotirala 1859. godine.

Zato se Alfred sa roditeljima vraća u Švedsku gde počinje da eksperimentiše sa eksplozivom u maloj laboratoriji na očevom imanju. U to vreme jedini pouzdan eksploziv za upotrebu u rudnicima bio je crni prah, oblik baruta.

Nobel je 1862. godine izgradio malu fabriku za proizvodnju nitroglicerina, a u isto vreme je preduzeo istraživanje u nadi da će pronaći siguran način za kontrolu detonacije eksploziva.

Slučajne eksplozije 

Godine 1863, konstruisao je detonator koji je označio početak Nobelove reputacije pronalazača, kao i skupljanje bogatstva koje je će steći kao proizvođač eksploziva. Nobel je 1865. godine konstruisao unapređeni koji je imao metalnu kapicu i taj pronalazak ga ubacuje u svet savremene proizvodnje i primene eksploziva. 

Sam nitroglicerin, međutim, bio je komplikovan za transport i izuzetno opasan za rukovanje. Nobelova fabrika nitroglicerina eksplodirala je 1864. godine, kada je stradao njegov mlađi brat Emil i nekoliko drugih ljudi.

Ipak, Alfred nastavlja sa radom i gradi još nekoliko fabrika za proizvodnju nitroglicerina, koje su bile onoliko bezbedne koliko je tada vreme dopuštalo, ali su se povremeno i dalje dešavale slučajne eksplozije.

Nobelov drugi važan pronalazak bio je dinamit 1867. Nobel je nazvao novi proizvod dinamitom (od grčkog dinamis, „moć") i za njega je dobio pravo patentiranja u Velikoj Britaniji (1867) i Sjedinjenim Državama (1868). Dinamit je Nobelu doneo slavu širom sveta i ubrzo je upotrebljen za miniranje tunela, probijanje kanala i izgradnju železnica i puteva.

Osamdesetih i devedesetih godina 19, veka, Alfred je izgradio lanac fabrika po Evropi za proizvodnju dinamita, kao i mrežu prodaje.

Takođe je nastavio da eksperimentiše u potrazi za boljim proizvodom, pa je 1875. „lansirao" moćniji oblik dinamita, koji je patentirao sledeće godine.

Nobel je 1887. godine predstavio balistist, jedan od prvih nitroglicerinskih bezdimnih prah-eksploziva.

Iako je Alfred redovno patentirao svoje izume, stalno je bio na sudu zbog toga što su mnogi konkurenti u ono vreme koristili njegove izume i ideje u svojoj proizvodnji.

Nobelova braća Ludvig i Robert u međuvremenu su razvili posao na novootkrivenim naftnim poljima u blizini Bakua, i sami su postali izuzetno bogati.

Osim eksploziva, Nobel je napravio mnoge druge izume, poput veštačke svile i kože, a ukupno je registrovao više od 350 patenata u različitim državama.

Iako su mu poslovni interesi nalagali skoro stalna putovanja, ostao je usamljenik sklon stanjima depresije. Vodio je miran i jednostavan život i bio je čovek asketskih navika.

Nikada se nije ženio, vrlo ga je interesovala književnost, a pisao je i drame, romane i pesme, od kojih su gotovo sve ostale neobjavljene.

Među svojim savremenicima imao je reputaciju liberala ili čak socijaliste, ali zapravo nije verovao demokratiji, protivio se biračkom pravu za žene i zadržao stav benignog paternalizma prema svojim brojnim zaposlenima.

Iako je Nobel u suštini bio pacifista i nadao se da će razorne moći njegovih pronalazaka pomoći da se okonča rat, njegov pogled na čovečanstvo bio je pesimističan, piše Enciklopedija Britanika.

Figura paradoksa 

Do 1895. godine Nobel je razvio bolest - anginu pektoris, a umro je od cerebralnog krvarenja u svojoj vili u San Remu, 1896. godine.

Posle njegove smrti ostalo je poslovno carstvo koje se sastojalo od više od 90 fabrika za proizvodnju eksploziva i municije.

Otvaranje testamenta, koji je sastavio u Parizu 27. novembra 1895. godine i deponovao u banci u Stokholmu, predstavljalo je veliko iznenađenje za njegovu porodicu, prijatelje i širu javnost. Uvek je bio velikodušan, a najveći deo svog bogatstva ostavio je u cilju da se ustanovi ono što je postalo najcenjenije međunarodno priznanje, Nobelova nagrada.

Sigurno je da nagrade koje je ustanovio odražavaju njegovo životno interesovanje za oblasti fizike, hemije, fiziologije i književnosti. Postoje i brojni dokazi da ga je prijateljstvo sa istaknutom austrijskom pacifistkinjom Bertom fon Šutner inspirisalo da ustanovi nagradu za mir, navodi Enciklopedija Britanika.

Sam Nobel, međutim, ostaje figura paradoksa i kontradikcija. Bio je briljantan čovek, koji je voleo osamljenost, delimično pesimista i delimično idealista, izumitelj moćnih eksploziva koji se koriste na žalost i u savremenim sukobima, ali i neko ko je ustanovio najprestižnije svetske nagrade za intelektualne doprinose čovečanstvu.