Kako su štampani mediji, novinarsko rivalstvo i ideje panslavizma uticali na pozadinu Prvog srpsko-turskog rata

U drugom delu razgovora sa prof. dr Aleksejem Timofejevim, autorom izložbe „Povratak generala – 145 godina od dolaska ruskih dobrovoljaca u Srbiju“, saznajemo ne samo o vodećim učesnicima Srpsko-turskog rata nego i o panslavističkom pokretu i refleksijama na događaje iz sedamdesetih godina 19. veka.

Kako su štampani mediji prenosili događaje i pisali o zbivanjima na Balkanu?

– To je trenutak kada štampa prelazi iz informativne u ilustrativnu formu. Fotografija postoji kao medij već skoro pola veka. Međutim, tek tada postaje masovnije korišćena u listovima. To štampu nije poskupljivalo, a fotografija je postala pristupačna običnim dnevnim medijima. Prvi put se dolazi do veoma kvalitetnih fotografija učesnika događaja, mesta, terena (ako do tada imamo mahom fotografije ljudi u kabinetima, to je značajan pomak).
S druge strane, štampa prvi put objavljuje brojne ilustracije koje su profesionalni crtači slali sa terena. Jedan od njih je Vasilije Polenov, čija je izložba ovih dana predstavljena u PTT muzeju. Bio je veliki ruski umetnik, dobrovoljac, ratni izveštač, kasnije akademik koji se borio na strani Srba u Prvom srpsko-turskom ratu. Njegove ilustracije predela, ljudi, tvrđava dočaravaju sliku dešavanja i danas imaju neprocenjivu vrednost.

Da li je dolazilo do zloupotrebe informacija sa terena? Koliko su tadašnji listovi bili objektivni?

– Postoji anegdota: kada je jedan dobrovoljac stigao u Beograd, bio je bolje obavešten o dešavanjima na terenu nego ljudi koji su sedeli u samom gradu. Međutim, bilo je i zloupotrebe u prenošenju informacija sa terena. Mi smo danas na to navikli, ali tada se prvi put radilo o ratu gde ima više novinarskih stavova iza kojih se krilo i geopolitičko rivalstvo. Brojni novinari - austrijski, engleski, francuski – bili su dosta kritični prema ruskoj, panslavističkoj akciji, i onda su težili da pronađu materijal za kritiku.
S druge strane, deo ruskog društva liberalnije orijentacije takođe je kritički bio raspoložen prema panslavističkom delovanju i oni su objavljivali slične članke; prenosili su ih iz evropske štampe ili su slali svoje novinare na teren. I usled toga dolazi do konkurencije, tj. novinarske borbe između jednih i drugih.

Sve dok je to bilo čisto rivalstvo, jedna razumljiva intelektualna borba, bilo je prihvatljivo. Međutim, to je prešlo u lične stavove i širenje neistina, na primer, o samom Černjajevu. Iz jednog sačuvanog pisma, koje možemo da vidimo na izložbi, saznajemo da je, kad se vratio u Moskvu, nameravao da izdavača Krajinskog izazove na dvoboj ukoliko ovaj ne prestane da širi klevete i neistinu o njemu i ruskim dobrovoljcima.

Na izložbi su prikazane fotografije ruskih dobrovoljaca i medicinskih radnika, srpske vojske, naroda, zatim skenovi litografskih portreta generala Černjajeva u ruskoj i srpskoj uniformi i drugih istaknutih učesnika. Šta bi se još trebalo istaći?

– Predstavljeni su i skenovi dokumenata o podizanju spomenika ruskim dobrovoljcima na brdu Rujevici kod Aleksinca, ilustracije koje opisuju pogibiju pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, poznatog po tome što je Tolstoja inspirisao za lik Vronskog u romanu „Ana Karenjina"; zatim službena pisma, zbirke pesama posvećene ruskim dobrovoljcima u Srbiji i drugo. Skenirani dokumenti potiču iz lične arhive generala Mihaila Černjajeva, koja se čuva u Državnom istorijskom muzeju u Moskvi, kao i karte, fotografije i litografije. Izložbu dopunjuju ilustracije iz privatne zbirke ruske štampe – u originalu i skenirane.

Pre dolaska u Srbiju general Černjajev je već imao veliko borbeno iskustvo i bio je zagovornik ideja panslavizma. Na koji način se ideje tog pokreta prožimaju sa zbivanjima u ovoj istorijskoj priči?

– Pre svega, da li u tom trenutku govorimo o panslavizmu iz generacije Černjajeva, ruskih nacionalnih delatnika iz druge polovine 19. veka, ili o slavenofilima iz prve polovine 19. veka? U svakom slučaju se govori o ideologiji koja ne ujedinjuje sve Slovene, nego pravoslavne Slovene – to je osnovna paradigma o kojoj pričaju. Bila je u pitanju duboka verska podloga ratnih operacija. Krajem 19. veka postoji samo jedna nezavisna pravoslavna slovenska država – Rusija.

To je bio romantizirani pristup o odnosu prema Slovenima, zanemarivanje međuslovenskih konflikata koji postoje i koji su buknuli nakon Istočnog rata, prvog međuslovenskog rata u 19. veku; srpsko-bugarskog rata, Drugog balkanskog rata, pa u toku Prvog svetskog rata neki Sloveni su se našli na strani koja je suprotna Rusiji i najzad, sve je to kasnije urušilo sliku krajem 20. veka, kada je došlo do brojnih konflikata među slovenskim narodima na Balkanu.

Slovensku borbu protiv osmanskog ugnjetavanja uoči Prvog srpsko-turskog rata podržavali su i najveći umovi Rusije toga doba?

– Među njima – kompozitor P. I. Čajkovski je komponovao Slovenski marš, a pisac F. Dostojevski je pisao: „Slovenska akcija, šta god da se desi, treba konačno da otpočne, a bez Černjajeva ne bi dobila takav razvoj. Srbi će se sećati Rusa koji su položili svoje živote (...) Iz ruske krvi prolivene za njih, izrašće nova hrabrost. Jednog dana uveriće se da je ruska pomoć bila nematerijalne prirode (...)"

Treba reći i to da na strani Srba nije bilo samo ruskih dobrovoljaca već i italijanskih, poljskih, engleskih, rumunskih. Kao i iz Kanade, Sjedinjenih Američkih Država. Ali po broju oficira, vojnika i medicinara – ruskih dobrovoljaca bilo je najviše. S druge strane, na turskoj strani je takođe bilo ne samo pripadnika istog naroda nego i engleskih, francuskih, nemačkih instruktora. Na kraju krajeva, Osmanska imperija je opstala zahvaljujući podršci koju je dobijala od Francuske i Engleske u 18. i 19. veku. Regularna vojska Osmanske imperije, koja je i pobedila u tom ratu, oslanjala se na nemačke instruktore, nemačku artiljeriju, naoružanje. U pitanju je bilo rivalstvo dve neravnomerne snage – velike Osmanske imperije i male autonomne Kneževine Srbije – ali su dobijali pomoć sa različitih strana. Osmanska zastava zbačena je sa Beogradske tvrđave na početku Srpsko-turskog rata i od tada se više nikada nije uzdigla na njenim zidovima. Tim gestom najavljene su velike promene na geopolitičkom planu. Društvo „bivših ruskih dobrovoljaca" okupljalo se na svečanim parastosima u Rusiji sve do početka Prvog svetskog rata. Godine 1913. Odbor za pomoć Srbima „M. G. Černjajev", formiran u Sankt Peterburgu, prikupio je sredstva u vrednosti 44,72 kg zlatnika, koja je uputio u Beograd za pomoć ranjenicima i siročadi.

Sećanje na generala Černjajeva dugo su čuvali njegovi saborci iz Rusije. Topao odnos prema ruskim dobrovoljcima i generalu Černjajevu izrazio je mitropolit Mihailo (Jovanović) 1881. godine rečima: „Ime Vaše kao patriote i heroja Rusije ostaće zapamćeno u Srbiji".
Kasnije, sećanje na podvig dobrovoljaca, patriotska osećanja i slovenski duh u ruskom društvu podstakli su carsku vladu u Rusiji da pruži podršku Srbiji u leto 1914. godine (na početku Prvog svetskog rata).