Božja (o)dela

„Kada je udružena s religijskim verovanjima, sama odeća postaje sveti predmet, iskaz o ideologijama, dokaz moći, odraz duhovnog sveta, aktivni posrednik preobražaja, način dostizanja natprirodnog ili čak vrsta kazne", navodi Lin Hjum, autorka knjige „Religiozni život odeće", uporedne studije o raznovrsnim odevnim kodeksima pripadnika, posvećenika i sveštenika mnogih svetskih religija i sekti. Istorijski gledano, u većini slučajeva koje Hjum navodi, obrasci religijskog odevanja su uspostavljani kako bi se pripadnici određene religije, ili češće, posvećenici, istakli u odnosnu na druge. Međutim, „odeća nije samo vizuelna demonstracija privrženosti određenom skupu verovanja. Ona je čulni dokaz verovanja."

Jedan od ubedljivijih dokaza ove teze je odora sledbenika Bude. Budizam je podrazumevao odbacivanje materijalnog, te je odeća budista pravljena isključivo od odbačenog materijala. U spisu „Tripitaka", koji se smatra najstarijim budističkim zapisom, kaže se da monasi i monahinje sebi treba da prave odeću od „čiste" tkanine, odnosno tkanine koju niko drugi ne želi. To je značilo da su prvi budisti tražili odbačene materijale po smetlištima i krematorijumima - u materijalnom smislu, na raspolaganju su im bili prilično nečisti materijali. Kada bi prikupili dovoljno takvih tkanina, odstranjivali su delove koji su bili prljavi, poderani, izgoreli, a ostatak su prali u smesi od raznog bilja. Pošto su u smesu stavljali šafran i kurkumu, tkanine su dobijale jarko narandžastu boju, koja je i danas karakteristična za budističke odore.

Klerikalni kostimi su se u nekim slučajevima razvijali isključivo pod uticajem istorijskih okolnosti, a tek su im kasnije pridavana simbolička značenja. Odeća hrišćanskih klerika počela je da se razlikuje od odeće laika tek oko 5. veka. Monasi su uglavnom nosili prostu odeću, kakvu su nosili siromasi, a sveštenstvo nešto prefinjenije varijante. Odelo se sastojalo od dugačke donje haljine i okruglog ogrtača ili plašta. Međutim, najezde varvara donele su sa sobom i promene u modi. U početku je postojao čvrst otpor prema varvarskoj modi, prevashodno vojničkoj - kratke odore, pantalone, čizme, krzno.

Propadanjem Rimskog carstva taj otpor postaje sve manji i laici sve češće počinju da prate „varvarsku modu". Kao protivteža tom promenljivom i prolaznom duhu svetovne mode, hrišćanski klerici su se opirali praćenju trendova i nastavili da nose „staromodne" rimske odore. Opredeljivanje za „staru modu" izražavalo je konzervativni duh religije - sveštena lica su svojim izgledom podsećala na neprolaznost tradicije, nasuprot promenljivosti i efemernosti svetovne mode. U osnovi daljeg razvoja klerikalne odeće bila je ideja da se svi oni koji služe religiji vizuelno razlikuju od drugih ljudi.

Ima i religija koje nemaju sveštenstvo, ali insistiraju da svi njihovi pripadnici budu obeleženi određenim odevnim predmetima. To je slučaj sa sikizmom, monoteističkom religijom koja je nastala u 15. veku u Pandžabu, kao odgovor na islam i hinduizam. Osnovno verovanje Sika bilo je da postoji jedan Bog i da su svi ljudi pred njim jednaki, što je bilo nezamislivo u okviru indijskog sistema kasta. Kako bi ukazali na jednakost među ljudima, Siki su dali novo značenje tradicionalnim statusnim simbolima - dugoj kosi i turbanu. Duga kosa je u hinduizmu bila znak svetosti i duhovne moći, a turbane su nosili samo sveštenici, vladari i plemići. Sikizam je ove dve tradicije približio običnim ljudima, a turban na glavi Sika postao je podsetnik da su pred Bogom svi ljudi plemeniti i jednaki.