Nobelova nagrada iz fizike za otkrivanje skrivenih zakonitosti u klimatskim promenama

Ovogodišnju Nobelovu nagradu za fiziku dobili su, jednim delom, Sjukuro Manabe (Univerzitet Prinston, SAD) i Klaus Haselman (Institut za meteorologiju „Maks Plank", Hamburg, Nemačka) za fizičko modeliranje klime, kvantitativan opis njenih promena i pouzdano predviđanje globalnog zagrevanja. Druga polovina ovogodišnje nagrade dodeljena je Đorđu Pariziju (Univerzitet Sapijenca u Rimu), čiji najznačajniji doprinosi leže u razumevanju odnosa između neuređenosti i fluktuacija u raznorodnim fizičkim sistemima.

„Kompleksni sistemi se sastoje od velikog broja raznovrsnih elemenata koji međusobno interaguju na različite načine. Iako se odlikuju haotičnim ponašanjem, slučajnim procesima i neuređenošću, proučavanje ovakvih sistema iz ugla statističke fizike otkriva nove, neočekivane zakonitosti, koje nam omogućavaju da razumemo njihovo ponašanje i da ih opišemo na kvantitativan način na makroskopskim skalama", rekao je dr Antun Balaž, rukovodilac Centra za izučavanje kompleksnih sistema Instituta za fiziku u Beogradu.

Prema rečima našeg sagovornika, Manabe je tokom šezdesetih godina prošlog veka razvio prvi klimatski model i prvi započeo proučavanje veze između radijacionog balansa (odnosa elektromagnetnog zračenja koje Zemlja apsorbuje i emituje) i vertikalnog transporta vazduha u atmosferi. Pored toga, on je pokazao kako povećan nivo ugljen-dioksida u atmosferi vodi do povećanja temperature na površini Zemlje. Haselman je tokom 1970-ih napravio naredni korak u razumevanju kompleksnih sistema i povezao modele vremenske prognoze i klimatske modele.

„Na taj način je razjasnio kako se za klimu može napraviti pouzdano predviđanje, iako je vremenska prognoza opisana izuzetno haotičnim modelima. Njegov veliki doprinos leži i u tome što je pomogao da se odvojeno kvantifikuju doprinosi ljudske aktivnosti i prirodnih fenomena klimatskim promenama. Tako je kao ključni problem za globalno zagrevanje identifikovana upravo ljudska aktivnost."

Široko je polje primene teorije kompleksnih sistema

Proučavanje klimatskih promena je samo jedna od primena teorije kompleksnih sistema, doduše, sa globalnim posledicama - toliko da to možemo nazvati pitanjem života i smrti za buduće generacije, a i za znatan broj ljudi već danas. Međutim, okruženi smo mnogobrojnim kompleksnim sistemima i moguća primena tih modela je veoma široka - od sistema u biologiji, neuronauci, pa do tehnosocijalnih i socijalnih mreža.

„Različiti kompleksni sistemi nas okružuju i brojni aspekti naših svakodnevnih života su u vezi sa njima. Druga polovina ovogodišnje Nobelove nagrade za fiziku dodeljena je Đorđu Pariziju, čiji najznačajniji doprinosi leže u razumevanju odnosa između neuređenosti i fluktuacija u raznorodnim fizičkim sistemima. Na primer, ovo se odnosi na fundamentalne modele magnetizma, spinska stakla u kojima se pojava magnetnih domena, feromagnetizma i antiferomagnetizma opisuje pomoću teorije kompleksnih sistema, ali isti pristup može da se iskoristi i kod brojnih drugih sistema", objašnjava naš sagovornik.

Značaj ovih otkrića je nemerljiv, jer su nam već pre više decenija dala jasan opis problema i onoga što nas čeka.

„Zahvaljujući tome, i vrednom radu hiljada naučnika koji su od tada prikupljali podatke na globalnom nivou i razvili mnogo detaljnije modele i odgovarajuće numeričke simulacije, danas imamo pouzdan i precizan opis klimatskih promena, kao i posledica naših aktivnosti. Sada možemo da izračunamo kako će se klima menjati, možemo čak i da proučavamo različite scenarije u zavisnosti od mera koje bismo mogli da preuzmemo, parcijalno ili globalno. Nauka nam je dala pouzdane metode i sredstva da razumemo svet oko nas, jedino je pitanje šta smo spremni da preduzmemo i kako da što više država pokrene procese za sprečavanje globalnog zagrevanja", dodaje dr Balaž.