Pokrenut projekat „Želim. Hoću. Mogu.“ koji podstiče žene da budu aktivnije, slobodnije i zdravije

Beogradski trkački klub postoji deset godina i za sve to vreme najviše radi sa ženama, te su tako zaključili šta žene najviše koči da se aktivno bave trčanjem.

„Hteli smo da te izgovore ne tretiramo kao prepreke već kao realne probleme žena. Ti problemi su uglavnom stid, krivica i nametnute nerealistične slike idealnih žena. U prvi plan smo stavili telo običnih žena kojima nije posao da vežbaju. Želimo da treniranje vide kao jedan vid zdravog iskazivanja rada na svom telu“, kaže Tijana Popadić, menadžerka kampanje „Želim. Mogu. Hoću.“

Cilj projekta je da promeni odnos žena prema treniranju.

Na sajtu https://zelimhocumogu.com/ biće mnoštvo vežbi koje će žene moći besplatno da gledaju, i samim tim, da vežbaju i kod kuće ili da se uključe u neku od grupa, a u planu je i organizovanje različitih događaja širom Srbije.

„Bioderma je brend zasnovan na biologiji kože. Gajimo poštovanje prema tome da se svi osećaju ugodno u svojoj koži, a samim tim i u svom telu. Zastupamo ideju da svi imaju pravo na različitost i izbor, a pravo na izbor je sloboda. Podrška ovoj kampanji je prirodan nastavak te priče“, ističe Maja Nikolić, marketing menadžerka Bioderme.

Ona kaže da je najteže i najbitnije napraviti prvi korak, a da će sa svakim sledećim korakom koji naprave, poštovanje koje žene imaju prema sebi samo rasti. Povodom ovog projekta, za gošće su na događaju bile obezbeđene i mini-radionice nordijskog hodanja i trčanja.

Nordijsko hodanje kao fizička aktivnost nastala je na Skandinavskom poluostrvu krajem sedamdesetih godina. Postoji sport koji se zove nordijsko skijanje (kada ljudi trče sa skijama po snegu), ali preko leta nema snega, pa su ti skijaši morali nekako da treniraju. Onda su krenuli da hodaju sa štapovima uzbrdo-nizbrdo i na taj način su održavali formu. Ljudi koji su ih posmatrali probali su da oponašaju njihove pokrete.

„Kod nas je ovaj trening stigao krajem 2019. godine i veliku ekspanziju je doživeo 2020. godine. Kada sam poveo prvu grupu ispred škole nordijskog hodanja Beogradskog trkačkog kluba na Adi Ciganliji, bilo nas je oko pedesetak. Kada su nas ugledali, ljudi oko nas su mislili da su Slovenci došli u Beograd“, priseća se anegdote Dragoljub Milosavljević, direktor Beogradskog trkačkog kluba.

Danas se procenjuje da ima između 400 i 500 nordijskih hodača u Beogradu. Za bavljenje ovim sportom ne postoje ograničenja - njime se bave ljudi različitog uzrasta, pola i fizičke spremnosti, niti je bitno imate li nekih zdravstvenih problema. Nordijsko hodanje prija apsolutno svima.

„Razlika između nordijskog i običnog hodanja jeste efekat koji štapovi stvaraju, oni nam prave dodatno opterećenje u rukama. Kad god zagrebete štapom podlogu, postoji povratna reakcija koja nam aktivira mišiće ruku, ramenog pojasa, grudi i leđa. Samim tim naš organizam i fiziološki radi intenzivnije“, kaže Dragoljub.

Osim nordijskog hodanja, zvanice su mogle da isprobaju i trčanje, jer čak i za nešto što nam deluje tako rutinski, postoji određena tehnika kako bi se izbegle povrede i povećao učinak treninga.

„Prvo što učimo ljude u našoj školi je da trče polako. Ne idemo do svog maksimuma već nekih 70 do 80 odsto, pa nakon treninga i dalje imamo snage. I najbitniji je kontinuitet u treniranju kako bi se telo adaptiralo da bismo kasnije mogli da treniramo sve više. Bitno je u okviru trčanja ubaciti i treninge koji su aktivacija mišića, snage, istezanje, i slično“, kaže Ivan Radenković, trener Beogradskog trkačkog kluba.