Da li je prirodna selekcija i evolucija gena za ljude stvar prošlosti

Prema ovom novom konceptu, evoluciji za prenos povoljnih osobina više nisu potrebne genetske mutacije. Za prednost u preživljavanju dovoljna su nam naučena ponašanja koja se prenose kroz kulturu.

Ova, takozvana, kulturna evolucija oblikuje sudbinu čovečanstva snažnije od prirodne selekcije, tvrde naučnici.

„Kada virus napadne neku vrstu, ona obično otpornost na njega stiče putem genetske evolucije“, kaže za portal Lajv sajens biolog Zak Vud sa Univerziteta u Mejnu. Ovakve evolutivne promene traju dugo, a tokom njih slabiji umiru, a samo oni koji prežive uspevaju da prenesu svoje gene.

Ali danas uglavnom nema potrebe da se genetski prilagođavamo takvim pretnjama. Umesto toga, borimo se protiv virusa razvojem medicine, lekova i vakcina, odnosno plodovima kulture našeg društva. Ti proizvodi nisu rezultat znanja i osobina jedne osobe, već počivaju na trudu mnogih ljudi koji su ih stvorili pomoću akumuliranih „mutacija“ znanja.

Na taj način razvojem vakcina ljudski rod pivećava svoj kolektivni „imunitet“, objašnjava Tim Voring profesor socijal-ekoloških sistema na Univerziteta Mejn.

A ponekad, kulturna evolucija dovodi i do genetske. „Klasični primer je tolerancija na laktozu“, navodi profesor Voring. „Korišćenje kravljeg mleka u ishrani počelo je kao kulturna navika koja je potom pokrenula (genetsku) evoluciju određene grupe ljudi“.

To je očigledan primer kako su kulturne navike prethodile genetskim promenama, a ne obrnuto.

Koncept kulturne evolucije krenuo je od samog oca evolucije – Čarlsa Darvina. On je, naime, shvatao da bi se ponašanje moglo razvijati i prenositi na potomstvo baš kao i fizičke osobine, ali su naučnici njegovog vremena smatrali da su promene u ponašanju isključivo nasledne.

Na primer, ukoliko je majka imala osobinu da nauči ćerku kako da priprema hranu, ćerka bi tu osobinu dobila nasleđem. Zato bi, zauzvrat, njena ćerka imala više šanse da preživi i kao rezultat toga, ta osobina bi postala prisutnija u populaciji.

Voring i Vud u svojoj studiji koja je objavljena u časopisu Proceedings of the Royal Society B navode da je u nekom trenutku ljudskok postojanja, kultura počela da preuzima uzde evolucije od naše DNK, a sada nam društvene promene omogućavaju da evoluiramo u pravcima u kojima nas samo biologija ne bi mogla odvesti.

Kultura nastaje u društvu, objašnjavaju naučnici, a ljudi u grupama međusobno razmenjuju znanja, uče, oponašaju jedni druge. To ponašanje formirano u grupi omogućava ljudima da prenose usvojene oblike ponašanja naučene kroz krulturu mnogo brže nego što nam geni mogu preneti slične osobine potrebne za opstanak.

Pojedinac danas može da nauči veštine i da dođe do informacija od gotovo neograničenog broja ljudi za veoma kratko vreme, zauzvrat, on prenosi te informacije na druge ljude. Velike grupe pojedinaca rešavaju probleme mnogo brže od manjih, a takmičenje među grupama podstiče prilagođavanja koja tim grupama omogućavaju da prežive.

Nasuprot tome, ljudi nasleđuju genetske informacije od samo dva roditelja i u svojim jajnim ćelijama ili spermatozoidima imaju relativno malo slučajnih mutacija kojima treba oko 20 godina da budu prenete na nekolicinu njihovih potomaka. Radi se o mnogo sporijem tempu promena, tvrde naučnici.

„O ovoj teoriji se već dugo razmišlja", napominje Pol Smaldino, vanredni profesor kognitivnih i informacionih nauka na Univerzitetu u Kaliforniji koji nije učestvovao u ovoj studiji. „Naučnici već dugo rade na tome da objasne kako evoluciona biologija komunicira sa kulturom“.

Istraživači sugerišu da je pojava ljudske kulture ključna evoluciona prekretnica.

„Njihov najvažniji argument je da je kultura sledeće evoluciono prelazno stanje“, kaže profesor Smaldino za Lajv sajens. Od nastanka života, određene ključne faze su imale odlučujući uticaj na tempo i pravac evolucije.

Evolucija ćelija sa DNK bila je velika prekretnica, a onda kada su stigle veće ćelije sa organelama i složenim unutrašnjim strukturama, to je ponovo odredilo pravac promena. Spajanje ćelija u biljke i životinje bila je još jedna velika promena koja se odigrala u vodi, kao i evolucija pola, prelazak na život na kopnu i tako dalje.

Svaki od ovih događaja promenio je način na koji je evolucija delovala, i sada bi ljudi mogli biti usred još jedne evolutivne transformacije. Mi i dalje evoluiramo genetski, ali to više ne utiče u tolikoj meri na naš opstanak.

„Smatramo da su se ljudi, dugoročno gledajući, razvijali od pojedinačnih genetskih organizama do kulturnih društava koja deluju kao nadorganizmi, slično kolonijama mrava i košnicama“, kaže profesor Voring.