Da li se unutar Zemlje kriju ostaci drevne planete Teje od koje je nastao Mesec

Pored objašnjenja nastanka Zemljinog satelita, hipoteza o protoplaneti Teji objašnjava i činjenicu da je Zemljino jezgro veće nego što bi se očekivalo za nebesko telo ove veličine, zato što su se jezgra i kora obe planete pomešala.

Duboko ispod Zemljine kore na području od više hiljada kilometara oko zapadne Afrike i Tihog okeana skrivaju se dve ogromne ploče gustih stena koja već decenijama zbunjuju seizmologe i astronome.

Naučnici su i ranije pretpostavljali da postoji veza između ovih struktura, službeno poznatih pod nazivom „veliki predeli niske brzine smicanja“ (Large low-shear-velocity provinces) i Meseca, ali je većina smatrala da su to ožiljci koji su nastali pose udara Teje, a ne delovi drevnog vanzemaljskog sveta. 

Međutim, sve je više dokaza da se u stvari radi o Tejinim ostacima. Prema teoriji sudara dveju protoplaneta koja je razvijena sedamdesetih godina, naučnici su smatrali da je u našu planetu udarilo telo veličine Marsa ili manje. Prema nedavnom istraživanju astrofizičara Stivena Deša sa Univerziteta u Arizoni, Teja je bila približno velika kao Zemlja.

„Zapažene strukture su najmasivnije oblasti u Zemljinoj kori, a seizmički talasi koji nastaju posle potresa naglo usporavaju kada naiđu na te slojeve, što pokazuje da su oni dosta gušći i različitog hemijskog sastava od okolnog stenja“, objašnjava profesor Đan Juan, piše časopis Sajens.

Ključ rešenja nađen u vodonikovim izotopima

Ovi slojevi su mogli nastati i Zemljinog iskonskog okeana magme, a možda su to guste mase prvih stena koje su se formirale na zemljinoj kori koje su preživele sudar posle koga je nastao Mesec. Ali na osnovu novih izotopskih dokaza i istraživanja, profesor Juan veruje da su ovo ostaci drevne protoplanete.

Kada su Deš i njegove kolege analizirali kamenje doneto sa Meseca, u njemu su našli manje količine vodonika i deuterijuma, težeg izotopa vodonika. Odnosno, u uzorcima sa Meseca je bilo mnogo više lakših izotopa vodonika nego u stenama sa Zemlje.

Da bi imala toliki nivo lakšeg vodonika, Teja je morala da bude masivnija i prilično suva, jer bi veća količina vode, koja je prirodno obogaćena teškim vodonikom, povisila ukupni nivo deuterijuma. Tako suva, velika protoplaneta imala bi jezgro sa manjim procentom gvožđa i koru koja je bogata tim metalom koji je dva do tri odsto gušći od Zemljinog.

Nedostaju uzorci sa Meseca

Profesor Juan je, i pre nego što je saznao za Dešove procene gustine, napravio model koji objašnjava sudbinu Teje. Prema njegovom modelu, Tejina jezgro se posle sudara stopilo sa Zemljom, a stene njene kore, koje su gušće od Zemljine, preživele su i ostale zarobljene u blizini jezgra.

Uglavnom, njegov model se savršeno podudario sa Dešovim dokazima o deuterijumu.

Deš je naveo da bi njegov tim mogao da testira ovu hipotezu na osnovu geohemijskih sličnosti između vulkanskih ostrva i stena iz Mesečeve kore. Ali nijedan od uzoraka iz misije „Apolo“ nije bio deo Mesečeve kore, što je jedan od razloga zašto naučnice nastoje da prikupe uzorke iz najvećeg Mesečevog kratera.

Nasa i Kina planiraju da na to područje pošalju rovere i pokušaju da prikupe uzorke.

Da li su delovi Teje zarobljeni ispod Zemljine kore

Ako ostaci Teje zaista počivaju duboko ispod Zemljine kore, možda i nisu jedini. Seizmolozi sve češće beleže male, ali izuzetno guste slojeve stena promera tek nekoliko stotina kilometara, ali najčešće u blizini „velikih predela niske brzine smicanja“. Možda se radi i o potonulim ostacima jezgra bogatog gvožđem i iz drugih minijaturnih planeta koje su se u davnoj prošlosti sudarile sa Zemljom.

Na osnovu ovog modela koji su izradili naučnici sa Univerziteta u Arizoni, Teja je u stvari samo jedan od leševa koji je završio u planetarnom groblju unutar naše planete.