Srpska pozorišna scena i vreme izazova – Zorana Kid i Stefan Džeparoski

Projekat i čitav koncept rada i produkcije pozorišta pokazali su se uspešnim i "BirdLand" je osvojio brojna priznanja i nagrade. Stigao je i do „Of Brodveja“ u Njujorku.

Zorana je rođena u Beogradu, gde je i studirala i magistrirala produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti. Doktorirala je na Univerzitetu u Torontu. Osvojila je šest nagrada „Dora“ za produkciju teatra "BirdLand", i to najviše za predstavu Juda Iskariotski.

Stefan je takođe rođen u Beogradu. Magistrirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na Univerzitetu u Alberti, u Kanadi. Njegov rad je bio nominovan za više međunarodnih nagrada. U teatru radi kao reditelj i kreativni producent. Njegova dela prikazivana su u Evropi, Kanadi i SAD. Predstava Ko se boji Virdžinije Vulf Edvarda Olbija prikazana je i na festivalu BITEF u Beogradu.

Prethodna godina, obeležena kovidom 19 i svetskom krizom, za umetnike je bila vreme stvaralačkog reprogramiranja, te su Zorana i Stefan osmislili projekte i započeli saradnju sa umetnicima iz Beograda, tačnije, sa dve organizacije – "Plots & plays" i „Artepunkt“.

Kako je došlo do saradnje i šta je cilj projekata?

Stefan: Mi smo prišli „Artepunktu“, a "Plots & plays" su prišli nama. „Artepunkt" je osnovao i vodi reditelj i producent Dejan Janković, a "Plots & plays" vodi mladi bračni par – reditelj Ivan Janković i Teodora Janković. Sa „Artepunktom“ smo želeli da kanadskoj publici prikažemo savremenu srpsku pozorišnu scenu na jedan svež način. „Artepunkt“ neguje ideju međunarodne saradnje i povezivanja, dok "Plots & plays" na originalan način spajaju svet pozorišta i digitalnog marketinga.

Zorana: Ideja je bila da kanadskoj publici zajednički prezentujemo srpske predstave kroz festivale kao što je ”Summerworks” u Torontu. Kako se festivali i finansiranje gostovanja planiraju nekoliko godina unapred, naša saradnja se susrela sa izazovima pandemije. U novembru 2019. sa „Artepunktom“ smo realizovali projekat Mari(j)a is everywhere ili Mari(j)a je svuda, po komadima Ambis i Buka Marije Milisavljević, nemačke dramske spisateljice našeg porekla. Projekat su zajednički režirali Dejan i Stefan. Dejan je radio u Beogradu, a Stefan je režirao putem Zuma. Iz te saradnje se rodila ideja o pokretanju međunarodnog festivala u Beogradu po uzoru na festival „Frindž“ u Edinburgu, i na tome se radi. Ja bih pozvala čitaoce da posete Instagram i Fejsbuk profile organizacija „Artepunkt“ i "Plots & plays" i upoznaju se bliže sa njima.

Stefan: Reditelj Ivan Janković je kontaktirao sa mnom pre početka pandemije sa idejom multimedijalnog projekta HOPSCOTCH. Tražio je producenta. Projekat je veoma zanimljiv jer prepliće umetnost i mentalno zdravlje tragajući u svojoj suštini za ljubavlju i istinitošću. Poetska struktura projekta i njegovo insistiranje na multimedijalnosti su me jako privukli i priključio sam mu se kao kreativni producent. Pandemija je, naravno, promenila tok i tom projektu, ali nismo odustali od njega. Ivan je angažovao tehniku i okupio glumačku ekipu u Beogradu, a ja sam u Torontu angažovao muzičara i rođen je video za HOPSCOTCH. Ivan je režirao i montirao video koji je plasiran na međunarodni "Social Distancing Festival". Ono što je takođe važno – taj projekat je privukao pažnju i Nacionalnog umetničkog centra u Kanadi.

Koliko preko takvih aktivnosti možemo svetu predstaviti pozorišnu scenu u Srbiji i pomoći mladim stvaraocima da pokažu svoja ostvarenja?

Stefan: Svaka kriza pruža nove mogućnosti i otkriva nam da je ono za čime tragamo zapravo uvek bilo tu ispred nas, skriveno u punom svetlu. Godina pandemije nam je otkrila da je tehnologija uvek bila tu, ono što je nedostajalo je volja da se ona iskoristi na nov i kreativan način. Autentičnost lokalnih pozorišnih stvaralaca iz celog sveta dobila je priliku da bude viđena globalno. Bivajući zatvoreni tokom proteklih meseci, imali smo prilike da putem onlajn striminga pogledamo produkcije iz cele Evrope, ali i iz Azije i Afrike. U regularnim uslovima, videti te produkcije zahtevalo bi skupe avionske karte i još mnogo toga. Sve to što smo uspeli da vidimo bilo je prezentirano kroz organizovanu i osmišljenu akciju lokalnih pozorišta i umetničkih organizacija. Ono za čim svet ponovo traga jeste autentičnost lokalnog umetničkog izraza. Srpsko pozorište je autentično i drugačije od, na primer, poljskog pozorišta. Ali globalna publika je više upoznata sa poljskim teatrom nego sa srpskim. Globalni lokalizam je idejni okvir koji može doneti mnogo srpskom teatru u globalnom smislu. Zato su važne organizacije kao @plots.plays, koje kroz svoju platformu @vasepozoriste promovišu srpski pozorišni izraz u globalnom kontekstu. „Artepunkt“ radi u istom pravcu, najpre tako što decu i mlade iz srpske dijaspore povezuje sa mladima u Srbiji kroz svoje edukativne programe. Programi se u ovom trenutku realizuju putem Zuma i drugih aplikacija.

Zorana: Mislimo da je ovo jedan od načina da se svetu predstavi srpska pozorišna scena. Jezik više ne predstavlja veliku barijeru u razumevanju. Mislim da upravo zbog toga što pozorište u Srbiji nije toliko tržišno orijentisano, postoji prostor za umetnički eksperiment. Talenat je tu i autentičan je u svom izrazu. Ovakvim projektima i građenjem jedne strateške platforme za produkciju i prezentaciju moguće je mladim stvaraocima otvoriti put ka svetskoj umetničkoj sceni. Potrebne su volja i upornost.

Kada poredite pozorišni život i stvaralaštvo u Kanadi i Srbiji, koje su prednosti, a koje mane za rad naših stvaralaca?

Zorana: Pozorišni sistem i model rada u Kanadi je bitno drugačiji od modela u Srbiji. Naime, u Kanadi ne postoji repertoarsko pozorište, što znači da nema stalno i trajno zaposlenih glumaca, dramaturga, reditelja... Pozorište funkcioniše po tržišnom modelu gde se svaka produkcija tretira kao samostalni proizvod. U tom smislu obezbediti kontinuitet u radu i trajnost jedne nezavisne kompanije veoma je teško. Ideju da tržište određuje vrednost (umetničku i komercijalnu) jedne pozorišne predstave oduvek sam smatrala opasnom po samu umetnost pozorišta. Sada već toliko puta ponovljena anegdota vezana za Stiva Džobsa i ajfon zapravo je istinita. Ukratko, da je u momentu plasiranja ajfona pitao Amerikance da li žele takav proizvod, odgovor bi bio „ne“ – jer u tom momentu nisu ni znali šta je ajfon. Ali on je imao viziju. U Kanadi postoje brojne nezavisne kompanije koje se finansiraju kroz mrežu grantova, privatnih i korporacijskih donacija. Oba modela, kanadski i srpski, imaju svojih prednosti i mana. Bitno je ne glorifikovati samo jedan aspekt iz oba modela koji nam se čini atraktivnim i kao nešto čega nema. U Srbiji postoji potencijal da se uspostavi hibridni model koji bi bio spoj komercijalnog i repertoarskog modela. Kroz takav jedan model mladi stvaraoci u Srbiji bi mogli da stvaraju kao nezavisne male kompanije u okviru repertoarskog modela. To naravno zahteva veliku reorganizaciju i jasnu viziju. U Kanadi i Severnoj Americi postoji sve „glasnija“ težnja ka preuzimanju elemenata iz repertoarskog modela koji bi se mogli preslikati u komercijalni sistem. Stvarati pozorište i stvarati u pozorištu nikada nije bilo lako, ali izuzetno komplikovan momenat u kojem se nalazimo ima mogućnost da nam donese neophodnu kvalitativnu i kvantitativnu promenu.

Da li budućnost u pozorištu vidite kroz video, medijske izražaje i internet projekcije? Kako zadržati i ostvariti sebe uprkos svim problemima s kojima se stvaraoci danas susreću?

Stefan: Budućnost je u objedinjavanju svih oblika kreativnog izražaja kroz prizmu teatralnosti. Podele i diskusije da li je nešto teatar ili film, ili digitalni medij, samo usporavaju napredak i transformaciju pozorišta. Budućnost teatra je već tu i zove se digitalni teatar. To ne znači da će forma teatra koju poznajemo nestati. Naprotiv, forma će se obogatiti i odgovor je upravo u hibridnom pozorišnom izražaju. U Evropi već imate kompanije koje se aktivno bave ovim i u svoj rad uključuju virtuelnu realnost, augmentovanu realnost i živi teatar. Mi ulazimo u renesansu teatra, a renesansa teatra je uvek bila i renesansa ljudskog duha.

Zorana: Nama kao umetničkom paru put je u prihvatanju promene i u istrajnosti vere u unutarnji glas koji nas vodi sve ove godine. Problemi i poteškoće su uvek tu, ali oni ne smeju da diktiraju kako se stvara i zašto se živi. U tom duhu mi pripremamo možda naš najambiciozniji projekat do sada: Digital Dream Society. Projekat objedinjuje promene koje je pandemija donela izvođačkim umetnostima i predstavlja novi oblik rada za nas.