Leonardo u Paraćinu

Na izložbi, koja traje do 31. 12. 2020., izloženo je pet maketa iz zbirke Muzeja koje su otkupljene od Tehničkog muzeja u Milanu za izložbu realizovanu 1996. godine u Galeriji SANU.

Leonardo da Vinči je bio ne samo veliki umetnik i inženjer, već i naučnik, filozof i maštoviti vizionar. Njegovo shvatanje renesanse, čiji je bio vesnik, nagonilo ga je da se strasno bavi preispitivanjem antičke nauke i da sve podvrgava eksperimentalnoj proveri.

Opšte karakteristike Leonardove ostavštine na tehničkom i naučnom polju su: prvo, da se samo uslovno mogu sistematizovati i, drugo, da ne postoji ni jedan opis ili traktat o njegovim radovima koji je sam napisao i objavio, iako je to još od antičkog doba bilo uobičajena praksa. Uostalom, na takvim tekstovima i starim i savremenim, i sam Leonardo se učio i crpeo ideje za svoja ostvrarenja. Takav spis bi bio jedini materijalni dokaz o Leonardovoj originalnosti i jedina mogućnost da mu se odredi mesto u procesu razvoja naučne i tehničke misli.

U Leonardovoj ostavštini često se nalaze samo nedovoljno jasne naznake fenomena koje je uočio, ali često i naivne konstrukcije raznih automata i komplikovanih mašina koje s mukom uspevamo (ili ne uspevamo) da dešifrujemo, a ne znamo ni da li je bilo pokušaja da se ostvare. Zato se o mnogim njegovim idejama u najboljem slučaju može govoriti samo sa literarnog ili likovnog stanovišta. On je očevidno bio genije koji je, iz neke unutrašnje potrebe, čuvao od javnosti svoja često vredna otkrića, a zbog razbuktale mašte i interesovanja nije imao snage da ovoji ono što je važnije od manje važnog i da se koncentriše na jednu stvar da bi je doveo do kraja.

Vekovima posle Leonarda atlasi njegovih crteža i zabeležaka (kodeksi) predstavljali su samo neprocenjivu bibliografsku retkost. Tako je svedočanstvo o njegovom delu u nauci i tehnici uglavnom ostalo zamagljeno u davno prohujalom vremenu. Praktično je tek u XX veku počelo, u novije vreme čak dosta radikalno, naučno i stručno analiziranje Leonardove zaostavštine.