„Borba za dobru stvar je ono za šta treba živeti“

Karakterne crte sa kojima se rađamo, kao i talenti, još u mladosti određuju životni put. Najčešće toga nismo svesni ili nemamo dovoljno spoznaje i sigurnosti da će ono što volimo i želimo biti i naša profesija. Retki su oni koje životni put povede tim pravcem. Još su ređi oni koje je muza višestruko nadarila.

Jedan od njih je Bane Jelić, muzičar i slikar. Tokom leta 2020. u Pedagoškom muzeju u Beogradu imao je izložbu slika. Pravu potvrdu da je reč o autentičnom umetniku pokazali su brojni poštovaoci koji su, u složeno vreme u kojem živimo zbog virusa, došli na izložbu.

Da li vam je vizuelni način izražavanja uvek bio blizak? Kada ste osetili potrebu da se bavite slikarstvom?

U mom životu genetika izgleda ima Šekspirove boje. Mislim da je na nesvesnom nivou slikarstvo oduvek disalo u mom životu s obzirom na to da mi se majka bavila slikanjem iz hobija. Otac je bio mašinski inženjer, koji se takođe bavio muzikom. Svirao je gitaru i bas, bio je pravi virtuoz. Od ranog detinjstva moja vizija i fokus usmereni su na uspeh u muzici. Tek 1994. godine počinjem da se zanimam za slikarstvo i njegove tajne. Tada sam pravio velike kolaže, koje sam i uramljivao u obliku krugova. U tom periodu sam počeo da slikam tehnikom ulje na platnu, svega nekoliko slika. Zapravo, moje slikarstvo počinje kao „Finegana buđenje“ 2016. godine i postaje profesionalno. Tada sam radio na portretima, i to grafičkom olovkom, pastelom i uljem na platnu. Razne nadrealističke forme su se probudile, dok apstrakciju u punoći prepoznajem u tom tajanstvu nešto kasnije, i to počinje apsolutno da me osvaja. Moj napredak je bio ogroman, na veliko čuđenje svih mojih prijatelja i kolega, i to se sve odvijalo neverovatnom brzinom. Od prošle godine do sada imao sam deset izložbi, a biće ih, nadam se, još.

Koliko vam muzika pomaže u likovnom izražavanju? Da li ona nadopunjuje vaš likovni izraz?

Nemam posebnu filozofiju stvaranja niti inspiracije. Jednostavno puštam da se taj film dešava na platnu, u muzici ili na papiru – dok pišem. Sve je to uvezano. Drugačiji je cilj, a jezgro i bit su ustrojeni, izlivaju se tri u jedan ili jedan u tri (engl. triple art). Svakako da se sve to prožima i prepliće u krugovima i jedno drugo ne potire već se nadrealno dopunjuje. To je, blago rečeno, pravo bogatstvo za umetnika, jer može stalno da eksperimentiše sa tri umetničke grane a da pritom ostane svoj.

Bili ste član najvećih rok grupa Jugoslavije – „Apokalipse“, „Viktorije“, „Talasa“, „Osvajača“. Poznati su i hitovi koje ste napisali za te grupe ali je manje poznato da vas privlači književnost i da ste 2017. godine objavili „Ognjeno ogledalo". Kako vi kao rok muzičar, slikar i pisac doživljavate svet u kome živimo?

Ako mislite na moj mikrosvet, on je oduvek bio veoma šarolik, dubok i turbulentan. Nekako, sve što sam stariji, uviđam koliko toga ne znam i često me to spušta na nivo deteta koje bi da zagrli još nekog leptira, u borbi za još neku jabuku koja ima progresivan ukus. Najpre mislim na vrhovnu ljubav, pa tako i na sve oko mene što se budi ili spava. Kada je reč o spoljnom svetu, nemam radosnu vest, što me ne čini manje upornim, već zabrinutim. Sve više uviđam bele rukavice, hladni rat i kroz kulturu servirane oblande Fausta. Banalnost likuje iz godine u godinu. Životne vrednosti su animalne. Uzvišenih prezentacija kao i da nema. Kameno srce dominira. Lepota je izvrnuta. Dobila je neka nova krila. Obukla se u ruho tamnih boja, koje mi se ne sviđaju. Venac života je sve turobniji s maskama nekih znakova, zakona i pravila teških po čast i moral kulture i umeća življenja. Kovid 19 je očigledan primer koji pokazuje svoje naličje, a pravo lice će tek pokazati kad svi zanemimo.

Budućnost leži na mladima, onima koji dolaze. Imate bogato iskustvo. Da li mlađe generacije imaju pred sobom put i kako bi lakše mogle da ga izgrade? Može li rok muzika danas da bude vodilja u vraćanju i uspostavljanju vrednosti koje su sama srž roka – a to su misao, kritika, sloboda, ljubav...

Rok muzikom sam počeo da se bavim u vreme dok je još i bilo prostora i optimizma za to. Od 1990. godine, tačnije od rata u bivšoj Jugoslaviji, primećujem da skala optimizma opada. Nema više onog značajnog nivoa u medijima za umetnost u opštem smislu te reči, pa ni za rokenrol. Čini mi se da je „zombi“ došao po svoje, što me i ne čudi, s obzirom na isprazno interesovanje. Ako se volja i rad u nama udruže, nada biva sve jača i neustrašiva. Zato smatram da, uz rad i jaku veru, umetnik može biti ispunjen bez obzira na loše okolnosti za umetnost i rokenrol. Smatram da tek sada treba „dodati gas“ – ne samo rokeri već svi umetnici treba da pojačaju svoje talente u pravcu celokupne kulture i umetnosti; da ta lepota dobije svoja krila za let i pravo gnezdo za pravo mesto pod prekrojenim zvezdama. Borba za dobru stvar je ono za šta treba živeti bez obzira na ukus gorčine i cenu nedobijene medalje.