Kada prestaje fiziološki odnos prema strahu

Da li je poznato mesto u mozgu koje je zaduženo za proizvodnju emotivne reakcije na strah?

Istorijski važne teorije emocija i emocionalnih procesa, za neurofiziologe Kenona i Papeza, imale su ključnu komponentu nervnog sistema - hipotalamus.

Kao ključna subkortikalna struktura, hipotalamus je uključen u otkrivanje i reagovanje na pretnje (emocionalna obrada) kroz signale poslate u razne delove mozga (emocije bi se izrazile kao telesni odgovori) i korteks (emocije bi postale subjektivno stanje).

Na osnovu istraživanja iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, mlađa subkortikalna struktura (amigdala) je najvažnija moždana stanica u kontroli i posredovanju svih emocionalnih i motivacionih aktivnosti višeg reda u reakcijama na strah.

„Subkortikalne formacije, kao izvršni sistemi straha, mogu električnom stimulacijom izazvati reakcije na strah - hipotalamus, mezencefalon, periakveduktalna siva masa, amigdala, hipokampus, autonomni nervni sistem i dr.“, kaže prof. Stanojlović.

Postoje li centri za strah?

Profesorka tvrdi da su amigdala strukture koje predstavljaju prozor kroz koji limbički sistem vidi mesto čoveka u svetu, detektor opasnosti i deo sistema za prikupljanja informacija.

„Neuroni amigdala stvaraju mapu sa emotivnim značenjem svega što okružuje pojedinca npr. pojačanu i smanjenu emocionalnost, ravnodušnost pri suočavanju sa nečim trivijalnim, upamćivanje emocionalno intenzivnih scena, itd.“, tvrdi ona.

Električnom stimulacijom amigdala osoba se emotivno menja i reakcije se ispoljavaju od usmerene pažnje i orijentacionih reakcija, izrazite seksualne zainteresovanosti i blaženstva čak i kod hipoaktivnih osoba (reaguju erekcijom, kopulatornim pokretima...) do hiper-religioznosti, pseudo-mističnih ideja, itd.

„Aktivacija amigdala kod pacijenata izaziva razdražljivost i ljutnju i nasilničko ponašanje, razvija bes sa agresivnim ponašanjem i ekspresiju ekstremnih emocionalnih grimasa lica (plakanje, povlačenje usana...). Amigdala sadrži principe u formiranju emocija koje se zasnivaju na učenju i deponuju u emocionalnu memoriju“, kaže profesorka.

Bogatim međusobnim vezama sa neokortikalnim i subkortikalnim regionima, neuroni amigdala nadziru senzorne, apstraktne kao i motivacione stimuluse, obrađuju suptilne socijalno-psihološke nijanse, poput prijateljstva ili nepoverenja, selektivno i specifično reaguju na izgled, ukus određene hrane ili zvuk.

Prepoznavanje emocionalnog izraza lica na licima drugih ljudi, bitno je za održavanje odnosa sa drugim pripadnicima zajednice.

Socijalno anksiozni pojedinci na signale socijalne opasnosti pokazuju specifično umeće da opserviraju i reaguju na diskretne emocionalne izraze lica osoba.

Reaguju osetljivo i zabrinuto, a sve to usled povećane aktivnosti neurona amigdala. Ova sposobnost da se proizvode emocionalni odgovori i adekvatna reakcija na socijalne i emocionalne stimuluse se zove empatija.

A da li se na situacije straha ponašamo refleksno ili je moguće naučiti reakcije i promeniti ponašanje? Senzorna ulazna signalizacija opasnosti može putovati kroz dva odvojena puta.

Istovremeno, jedan je za brzu vezu sa amigdalama kao centrom straha i predstavlja evolucijski put za otkrivanje pretnje (grubo i spremno), kada se ispoljavaju brze, automatske odbrambene reakcije na potencijalnu opasnost.

Drugi put za svestan osećaj straha uključuje korteks mozga i jedra amigdala.

„Kortiko-limbički krug koji predstavlja interakciju prefrontalnih regiona korteksa i amigdala (sistemom „top-down“) za regulaciju emocionalnih reakcija je u pravcu odloženih, sporih, detaljnih i tačnih odgovora, usled precizne i svesne analize događaja koji omogućavaju bolje snalaženje u novim situacijama“, kaže profesorka.

Fiziologije straha se dešava u amigdalnim jedrima koje je središte fizioloških procesa učenja straha asocijativnim kondicioniranjem, kada nastaju uslovljeni odgovri na strah putem dva načina učenja.

Klasičnim uslovljavanjem ili Pavlovljevim asocijativnim učenjem kao i instrumentalnim učenjem.

Kao posledica učenja nastaje i proces gašenja straha ili ekstinkcija, što je brisanje sećanja na strah i stvaranje nove inhibitorno-bezbedne memorije. Sistem straha se adaptivno menja i nešto što je izazivalo strah može da izgubi osećaj pretnje.

Profesorka kaže da kognitivna terapija ima za cilj da identifikuje misli, stavove i pretpostavke koje stvaraju, pogoršavaju ili održavaju nepotreban strah i anksioznost.

Kognitivno-bihevioralne metode su vodeći tretman u socijalnoj anksioznost i zasnivaju se na postulatu, ako emocije slede misli, usled promena misli, čovek može steći kontrolu nad svojim emocijama i ponašanjem.

Kluver-Buci sindrom

Šta se događa kad se amigdala oštete, da li je moguće sticanje i izražavanje osećaja straha?

„U ranom 20. veku, prva naznaka o povezanosti amigdala i emocija se može naći u radu sa Čikaškog univerziteta Hajnriha Kluvera i Paula Bucija. Dokumentovali su neobične emotivne reakcije kod majmuna posle hirurške resekcije dela temporalnog režnja koji sadrži jedra amigdala, kada se razvila afektivna ravnodušnost (Kluver-Buci sindrom, 1956. godine)“, kaže prof. Stanojlović.

Sa obostranim razaranjem amigdalnih jedara, dramatično se menja emocionalno ponašanje - nestaje emocionalni ton u govoru, ravnodušnost prema opasnosti i gubitak svake emocionalnosti (psihološko slepilo,74%), ekstremna seksualna želja (79%), tendencija da se sve stavi u usta (oralna faza u 98% slučajeva).

Gutaju čak i čvrste predmete, nastaje promena u ishrani tako što biljojedi prelaze u mesojede, gubi se sposobnost reagovanja na socijalne emocionalne podražaje (hipoemocionalnost, 42%).

Oštećeno je prepoznavanje straha u izrazima drugih lica (nedostatak empatije), gube se reakcije na strah, oštećena je sposobnost u procenjivanju nepoznatih osoba, smanjuje se agresivnost i povećava pitomost, kao i neselektivana procena objekta (npr. igranje se sa zmijom).