Zavirimo u istoriju neurofiziologije stresa

U brzohodnom tempu života, tražeći ili bežeći od posla i rešavajući brojne svakodnevne probleme, stresom smo nazivali sve. Stres je bio i gužva u saobraćajnom špicu, kontrala u javnom prevozu, propušten poziv, neplaćeni računi. Spisak svega što nas ponekad uznemirava i izazova reakciju našeg organizma bi mogao da bude beskonačan. Onda, šta je stres?

Da li nas je nova vrsta koronavirusa podsetila šta je u stvari stres i od kad nauka zna za stres?

Odgovor smo u razgovoru sa prof. dr Olivera Stanojlović, redovnom profesorkom na Institutu za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

„Stres je prisutan u svakodnevnom životu ljudi u savremenom društvu i danas se smatra pokretačkom silom evolucije. Kao psihološka pojava nije postojao pre sto godina, za razliku od većine popularnih definicija današnjice koje opisuju čisto psihološke reakcije na stres“, objašnjava naša sagovornica.

Pre nego što se pojam stres koristio kao psihološki termin, korišćen je za opisivanje različitih vrsta fizičkih pritisaka. Reč stres je izveden iz latinskog glagola strictus (izvući čvrsto).

Činjenica je da se poseta lekarima (do 80%) odnosi na zdravstvene probleme povezane sa stresom i da je anksioznost najčešća psihijatrijska bolest (20%) koja zajedno sa hroničnim brigama i napadima panike predstavlja najčešće posledice dugotrajnog i iscrpljujućeg stresnog stanja.

Stres je fizički i emotivan adaptibilan odgovor na unutrašnje i spoljašnje uticaje

„Francuski fiziolog Klod Bernar je jedan od najvećih svetskih fiziologa i otac eksperimentalne medicine. On je dao najznačajniji temeljni doprinos i presudni značaj za razvoj modernog koncepta stresa, kao i objašnjenje kako ćelije i tkiva u višećelijskim organizmima mogu biti zaštićeni od stresa“, kaže prof. Stanojlović.

Ona dodaje da je od značaja za razvoj modernog koncepta stresa bila Bernarova teorija da telo neprekidno radi na održavanju stabilne i dobro uravnotežene unutrašnje sredine ili milieu interieur, u cilju koordinisanja fizioloških procesa koji se održavaju u organizmu.

Ovaj Bernarov koncept, kao i svaka novina, nije bila popularna skoro pedeset godina, kada je američki fiziolog Volter Bredford Kenon prihvatio ideju i proširio je.

Prof. Stanojlović, u istorijskom osvrtu na pojam stresa, ističe da Jerks-Dodsonov zakon govori o odnosu povećanog nivo uzbuđenja (koristi se sinonim stres) i fizioloških i mentalnih odgovora. 

Postoji optimalni nivo stresa za svaku vrstu zadataka koji podržava maksimalne učinke, ta tačka (nivo) zavisi od individualnih karakteristika, vrste stresora, prirode samog zadatka, percepcije i dr.

U većini životnih oblasti je neophodno primeniti energiju, disciplinu i motivaciju. Samo do određene tačke je ovaj odnos linearan, jer kada nivo stresa postane previsok, nivo aktivnosti (učinak) opada.

Učinak u radu se pogoršava kada je nivo stresa previsok ili prenizak za određeni zadatak, ne formiraju se navike i rezultati jakog šoka su slični rezultatu slabog ili zanemarljivog šoka.

Kada se usled prisustva snažnog stresa pređe optimalna tačka (preko granice) nastaje smanjenje doprinosa i rad je kontraproduktivan (studenti, sportisti, menadžeri).

Stres na mapi bolesti i u tri faze

„Pionir mađarske endokrinologije, Hans Hugo Bruno Selie, stavio je stres na mapu bolesti. On je primetio različite odgovore na hronični stres i napravio koncept o generalnom adaptacionim sindromu (GAS) koji je kasnije nazvan reakcijom stresa“, kaže profesorka.

Poznat kao „otac stresa“, Selie je započeo svoja istraživanja dok je bio student medicine jer je primetio da pacijenti sa raznim bolestima imaju mnoge i iste „nespecifične“ simptome koji su bili uobičajeni odgovor na stresne stimulanse.

Selie je izraz „stres“ pozajmio iz fizike, kao reč koja je prihvaćena na svim stranim jezicima i koja opisuje nespecifični neuroendokrini odgovor. 

Prof. dr Olivera Stanojlović smatra da je kritični zadatak (po Selieu) bio da se identifikuju optimalni nivoi stimulacije u radnoj sredini i da stres ima tri faze: alarmnu reakciju, adaptaciju i iscrpljenost za dati stimulus.

Nakon kontinuiranog izlaganja stresoru, alarmna reakcija je prvi deo odgovora na stres jer se nijedan organizam ne može kontinuirano održavati u stanju alarma.

Može uslediti faza prilagođavanja ili otpornosti, tokom koje simptomi opadaju. Treća faza ili faza iscrpljenosti nastaje nakon još većeg izlaganja stresoru jer je ograničena prilagodljivost ili „adaptaciona energija“ organizma. 

„Prema Selieu, mnoge bolesti koje su izazvane stresom javljaju se u fazi rezistencije. Za njega su to bolesti prilagođavanja i uključuju glavobolju, nesanicu i povišeni krvni pritisak koji nosi rizik za srčanu disfunkciju, te povećano korišćenje hemijskih resursa i povećan imunološki odgovor koji mogu da uzrokuju trajne promene u organizmu i bubrežne bolesti“, zaključuje prof. Stanojlović.