Vremenske prilike na Jupiteru su mnogo dramatičnije od naših

Očaravajuće snimke olujne južne hemisfere Jupitera, najveće planete Sunčevog sistema udaljene 779 miliona kilometara od nas, načinile su svemirska letelica „Džuno“, svemirski teleskop „Habl“ i zemaljski teleskop „Džemini nort“ koji se nalazi na Havajima.

„Habl“ beleži snimke Jupiter u vidljivoj i ultraljubičastoj svetlosti, dok zemaljski teleskop „Džemini nort“ beleži signale toplotnih infracrvenih zraka. Svemirska letelica „Džuno“ je pozicionirana tako da hvata radio signale koji potiču od munja iz Jupiterovih oluja.

Zahvaljujući ovim radio signalima, koje naučnici nazivaju „sferici“ i „zvižduci“, mogu se mapirati munje čak i ispod Jupiterovih teških oblaka. Oba teleskopa obezbeđuju snimke sa velike udaljenosti u visokoj rezoluciji i oni se koriste za interpretaciju „Džunovih“ osmatranja izbliza.

Inače, Jupiterove oluje su strahovito snažne. Olujni oblaci se mogu prostirati i do 65 kilometara od baze do vrha, što je pet puta više od visine najsnažnijih oblačnih sistema na Zemlji. Munja na Jupiteru ima čak tri puta više energije u glavnim udarima, no one naše.

„Džunov mikrotalasni radiometar prodire duboko u atmosferu planete i detektuje visokofrekfentne radio talase koji prodiru kroz guste slojeve oblaka, dok nam podaci sa oba teleskopa govore koliko su gusti i koliko duboko smo prodrli“, objašnjama Ejmi Sajmon, viši naučni savetnik u Nasinom centru za svemirske letove u Merilendu.

Kombinacijom ovih podataka naučnici su zaključili da postoje tri vrste oblaka tokom oluja na Jupiteru. To uključuje duboke oblake vodene pare, velike konvektivne skupine sačinjene od vlažnog vazduha, slične gradonosnim oblacima na Zemlji i ispod njih čista područja koje izaziva suv vazduh. Munje verovatno nastaju u dubokim vodenim oblacima prouzrokovane konvekcijom.

„Naučnici prate munje zato što su one marker konvekcije, turbulentnog procesa mešanja toplote sa površine Jupitera do vidljivih vrhova oblaka. To nam omogućava da razumemo kako se te konvekcije odvijaju na Jupiteru i da li su slične zbivanjima u Zemljinoj atmosferi“, navodi Majkl Vong, astronom sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji.

Otkrivanje munja u ovim oblacima može omogućiti istraživačima da saznaju više o količini vode u Jupiterovoj atmosferi, jer će im to pomoći u razumevanju načina nastanka planete.

Do Jupitera je do sada slato više svemirskih misija bez posade, no istraživačima i dalje nisu dostupni odgovori na mnoga pritanja o tome kako se formirao ovaj gasni gigant i šta se dešava na ovoj planeti.

Podrška koju misiji „Džunoa“ priža „Habl“ i „Džemini nort“ takođe omogućava istraživačima da prate vremenske prilike na Jupiteru, kao što su pravci kretanja vetrova, atmosferskih talasa i ciklona, kao i kretanje gasova i toplote.

„Ovo je naš ekvivalent meteorološkom satelitu i konačno možemo da pratimo vremenske cikluse“, dodaje Ejmi Sajmon.

Takođe, omogućena je i analiza „Velike crvene pege“ – najpoznatije oluje na Jupiteru koja je u toku. Slike dobijene na ovaj način pokazuju mračne tačke u ovoj oluji koje tokom vremena evoluiraju.

Naučnici do sada nisu bili sigurni da li su to rupe ili tamna materija u oblacima, a nove slike otkrivaju da je reč o rupama. Te rupe izgledaju kao da su tamne pod ultraljubičastim svetlom, ali pod infracrvenim one svetle zbog toplote koja sa Jupitera odlazi u atmosferu.