Govor brata M. J. u loži u Lucernu maja 1918.

S obzirom na to da je u izlaganju brata M. J. bilo govora o aktuelnim prilikama u kojima se nalazio srpski narod, a one su imale veze sa politikom, morao je prethodno da napiše govor i dobije odobrenje starešine lože. Skrećemo pažnju da su u masonskim ložama zabranjeni razgovori o politici i religiji. U ovom slučaju je napravljen izuzetak, ustupak, jer se srpski narod borio za slobodu, Srbija je bila okupirana, pa je dozvoljen izvestan dodir sa političko-istorijskim temama. One su, na određeni način i u određenoj meri, aktuelne i danas.

Brat M. J. je napisao govor na nemačkom, starešina ga je odobrio, zatim ga je pročitao i tekst je prosleđen u dokumentaciju Velike lože Švajcarske „Alpina". U nekoliko tekstova objavićemo pojedine delove koji su aktuelni i danas, tako da je moguće uporediti mišljenja i ponašanja „važnih faktora" o istim ili sličnim problemima posle sto godina.

„Časni starešino, vrlo poštovana i draga braćo!
U ime moje, i u ime moje braće iz Orijenta beogradskog i iz drugih jugoslovenskih loža, zahvaljujem Vam na ovom lepom dočeku. Mi smo, doduše, došli Vama kao braća braći: ali mi znamo takođe vrlo dobro gde se nalazimo. Ne samo u Švajcarskoj, zemlji, možda, najnaprednijoj na svetu; u demokratskoj zemlji koja ne samo što poštuje i brani slobodu i ljudsko dostojanstvo svojih građana nego ima razumevanja i za slobodu ostalih, koja vredi kao utočište slobodne misli i slobodnih mislilaca sa svih strana; u zemlji, iz koje su proizašle mnoge ideje i ustanove na dobro celog čovečanstava - i to ne malim delom baš iz švajcarskih slobodnozidarskih domova i radionica. Mi se nalazimo u jednoj takvoj radionici."

Brat M. J. je naglasio da govori u ime Srba, Hrvata i Slovenaca, da su oni jedan narod, koji se bori za ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom u samostalnu i slobodnu državu i oslobođenje od tuđeg gospodarenja u Habzburškoj monarhiji. Zatim je upoznao braću sa istorijom srpskog slobodnog zidarstva i delovima srpske istorije.

„Najveći srpski slobodni zidar dosad jeste Dositej Obradović. On je živeo u drugoj polovini XVIII veka i na početku XIX stoleća. Rođen u Banatu (u Ugarskoj) proveo je svoju mladost u jednom od mnogih srpskih manastira u Sremu; hteo je biti kaluđer, ali je skinuo mantiju i otišao u svet. Gotovo ceo svoj kasniji život, preko 30 godina, proveo je u Beču, Lajpcigu, a bio je i u Engleskoj i Francuskoj. On se kretao mnogo u slobodnozidarskim krugovima; u svojim delima govori o prijateljima, sigurno slobodnim zidarima, koji su ga i materijalno potpomagali, jer je bio siromah i živeo od davanja lekcija. On je tamo naučio i napisao mnogo, celu biblioteku; lajpciški knjižari su za njegove knjige dali napraviti srpska slova.

Gotovo sve što je pisao imalo je svoj postanak u slobodnozidarskoj literaturi onog vremena: naročito mnogo je zahvaljivao Lesingu. Dositej Obradović je najveći srpski prosvetitelj, on je približio naš narod Zapadu. Preko 50 godina imale su njegove knjige najveći uticaj na obrazovanje našeg naroda. Tada je bilo kod nas malo knjiga i narod je čitao Dositejeva dela žudno, i nije ni slutio da je svetlost koju pred sobom gleda baš svetlost slobodnozidarska iz nemačkih, francuskih i engleskih loža.

Dositej Obradović je naš Pestaloci. ʼDižite škole umesto tornjeva!ʼ, govorio je on na primer narodu. A narod je slušao njegove savete. Tada su kod nas osnovane prve gimnazije, bogoslovija, prva učiteljska škola i mnoge narodne škole. (Naročito su se trgovci pri tom odlikovali i osnovali velike školske fondove.) Naš narod je prineo velike žrtve da održi svoje škole. A u svim našim školama, narodnim i srednjim, čita se i danas mnogo iz Dositejevih dela; njegov duh živi još u njima.

Kad se Srbija oslobodila, otišao je Dositej onamo, postao prvi srpski ministar prosvete, osnovao Veliku školu i druge škole i doveo sobom prve učitelje, Srbe iz Ugarske. Dositej Obradović je otac moderne srpske prosvete; ali je on takođe i prvi moderni jugoslovenski nacionalista: proputovao je mnoge krajeve gde žive Srbi, Hrvati i Slovenci i svojim zdravim razumom shvatio je odmah i propovedao da je to jedan isti narod, mada pripada raznim konfesijama i državama. To se posvedočilo gotovo u isti mah i sa druge strane."

U sledećem nastavku biće reči o Vuku Karadžiću, Herderu, Geteu, Meštroviću, turskom uništavanju srpske kulture.