Bajke kao odblesak detinjstva

Danas se već sa sigurnošću zna da detinjstvo u velikoj, često presudnoj meri određuje ličnost čoveka. Tako je i sa piscima. Čitaoci bi se veoma iznenadili kada bi saznali kakvo je bilo detinjstvo pojedinih autora najlepših bajki za decu, kao što je npr. Hans Kristijan Andersen.

Andersenove neponovljive bajke nastale su pod uticajem piščevih sećanja na tužno, siromašno detinjstvo, tegobno odrastanje sa problematičnom majkom, pokušaje zakasnelog školovanja i ogromnog truda da uspe u umetničkom životu Kopenhagena.

Uz pomoć mecena, bogatih poznanika, ali i vlastite upornosti, Andersen uspeva da krene putem koji će ga odvesti među velike i slavne

Stideći se da prizna iz kakvog okruženja potiče, on u svojoj autobiografiji naziva oca „mudrim i sposobnim", majku „plemenitom dušom". Sestru uopšte ne pominje, a za sebe kaže da je bio razmažen.

Međutim, istina je znatno drugačija. Ona se oseća kroz mračnu, teskobnu atmosferu pojedinih bajki.

Andersen je odrastao u Odenseu, malom provincijskom danskom gradu. Otac mu rano umire, a budući pisac napušta porodicu i sa samo četrnaest godina odlazi u prestonicu, Kopenhagen, kako bi postao slavni glumac. Stigavši tamo sa malim zavežljajem, obigrava oko pozorišta ne bi li ga primetili i dali mu šansu da stane na pozorišne daske.

Pokušava da postane i pevač, međutim, ne uspeva ni u tome: nezgrapan, mršav, neprivlačnog lica - on izaziva samo smeh onih koji ga gledaju. Ne odustajući, počinje da piše pesme i drame, ali ni tu ne nailazi na uspeh.

Direktor „Kraljevskog pozorišta" Jonas Kolin uzima Andersena pod svoje. To je bilo doba filantropije, a Hans Kristijan postaje neka vrsta društvenog eksperimenta - filantropski projekat koji je divljeg dečaka trebalo da obrazuje i dovede u red.

Jonas Kolin i njegova porodica odigrali su odlučujuću ulogu u Andersenovom životu. Budući bajkopisac upisuje se u školu, gde je najstariji u razredu, i krišom piše pesme. Posle škole kreće na put po Evropi, imajući i dalje samo jednu želju - da se proslavi.

Počinje da piše bajke, i - iako kritičari nisu raspoloženi prema „Olovnom vojniku", „Princezi na zrnu graška", „Malom i Velikom Klausu" - obični ljudi ih vole. Postaje veoma popularan i omiljen, svuda ga zovu.

Siromašni praljin sin iz malog Odensea dogurao je tako daleko da ga svrstavaju među najbolje pisce tog doba.

Ne želi da se okreće prošlosti i detinjstvu, pa majka, ogrezla u alkoholizam, završava u prihvatilištu, a sestra - koja se bavi prostitucijom, pokušava bezuspešno da dopre do njega, a zatim i ona umire.

Iako još za života postaje izuzetno popularan, finansijski obezbeđen, priznat, čak i od samog kralja, Andersen je emotivno nesređen.

Njegov privatni, intimni život vrlo je komplikovan, ispunjen ljudima koji nisu u mogućnosti da odgovore na njegova osećanja: vezuje se najpre za Jonasovog sina Edvarda, zatim za švedsku opersku pevačicu Jeni Lind, baletana Haralda Šarfa, ali ove naklonosti nisu uzvraćene.

Slava i bogatstvo koji su zadesili nekad siromašnog dečaka ne uspevaju da ispune veliku prazninu u njegovom životu, lišenom ljubavi. Tako usamljen, dočekuje i godine u kojima mu je neophodna pomoć drugih.

Umire kao stari, slavni pisac u kući dobrodušne porodice Melkior koja pred kraj brine o piscu.

„Mala sirena", „Ružno pače", „Devojčica sa šibicama" i mnoge druge Andersenove bajke nose u sebi i deo teskobe piščevog detinjstva, siromaštva, emotivne neispunjenosti, i snažne želje da postane neko koga će ceniti, voleti, obožavati. Neko značajan čak iako početak nije mnogo obećavao.

U umetničkom i profesionalnom smislu, Andersen je to dosegao. U privatnom - nije uspeo da se oslobodi senki prošlosti i pronađe srodnu dušu za kojom je toliko žudeo.

 

broj komentara 2 pošalji komentar
(subota, 04. jun 2016, 10:41) - anonymous [neregistrovani]

Da

Ruzno pace je izgleda on sam. Bas tuzna sudbina, i pored slave i novca, ostaje sam.

(utorak, 31. maj 2016, 11:26) - anonymous [neregistrovani]

zeljko

ruzno pace je jedno od najboljih.