Zebra ribica kao „model sistem“ u genetičkim istraživanjima

Glodari su i dalje najbolji model sistem za proučavanje kompleksnih poremećaja nervnog sistema i bolesti disajnih organa. Međutim, istraživači od sredine osamdesetih godina rado koriste i zebra ribice (Denio rerio).

Njihova građa je posebno pogodna za eksperimentalno posmatranje razvoja tumora i istraživanje novih lekova. Stručnjaci beogradskog Instituta za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo koriste zebrice za proučavanje kardiovaskularnog sistema i testiranje genotoksičnosti.

„Genom zebra ribice ima, pre svega, visok stepen homologije sa humanim genomom, pa se procesi koje istražujemo na njima mogu lako translirati na čoveka. Osim toga, zebrica je mali organizam i možemo lako da napravimo uslove koji liče na njeno prirodno stanište. To je važno i sa stanovišta dobrobiti laboratorijskih životinja“, rekla nam je Jovana Jasnić-Savović, istraživač u Laboratoriji za molekularnu biologiju beogradskog Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo.

Sam način razvića zebra ribice daje joj prednost kao „model sistemu“ - ima spoljašnje oplođenje, embrione koji su providni i organe čiji se razvoj opaža od samog oplođenja jajne ćelije. Moguće je pratiti i promene koje nastaju eksperimentalnim dejstvom određenih hemikalija i lekova.

Jovana Jasnić-Savović navodi da su već uspostavljeni modeli zebra ribice koji odgovaraju humanim neurodegeneratvnim i kardiovaskularnim bolestima. Pomoću njih se može pratiti formiranje krvnih sudova, ali i pojedinih kancera.

„Veoma je zanimljivo to što zebra ribica ima veliku sposobnost regeneracije i istraživanja kako im to uspeva veoma su popularna u svetu. Nadamo se da će se na kraju identifikovati geni koji su zaduženi za tu njihovu sposobnost i da ćemo moći ta znanja da primenimo u humanoj medicini“, istakla je Jasnić-Savović.

Posebno je značajno što se genima zebra ribice lako manipuliše. Korišćenjem tehnologije „molekularnih makaza“ (CRISPR-Cas 9), lako se mogu „iseći“ pojedini geni. Šupljine koje nastanu u DNK mogu se popuniti genom čiju funkciju želimo da ispitamo. Možemo pratiti i kako se nedostatak isečenog gena odražava na organizam.

Istraživači Instituta za molerkularnu genetiku i genetsko inženjerstvo imaju znanje koje je potrebno za rad sa ovom tehnologijom, a oprema se očekuje, nadamo se, u bliskoj budućnosti.