Kibernetski dvojnici: revolucija u radu i međuljudskim odnosima

Čovečanstvo u bliskoj budućnosti izvesno očekuju, ili, možda se može reći, prete mu fundamentalne promene u životu koje nameću nove tehnologije u oblasti robotike i veštačke inteligencije.

Deo dubokih i nepovratnih transformacija u radu, organizaciji društva i u međuljudskim odnosima nesumnjivo će doneti ostvarenje koncepta „tele-egzistencije“ – ideje da čoveka na radnom mestu ili na sastanku s drugima može da zastupa njegov lični robot, mašina koja zahvaljujući kamerama, mikrofonima i senzorima svom vlasniku na daljinu šalje ne samo vizuelne i audio informacije (sliku i zvuk) već i taktilne podsticaje, stvarajući time i osećaj dodira, odnosno pružajući veran utisak prisustva na mestu koje može biti udaljeno stotinama i hiljadama kilometara.

To bi konkretno značilo da ljudski vlasnik može da ostane u svom krevetu, u pidžami, neobrijan i neočešljan i da pritom, kroz usta i ruke svog robota-zamenika, uredno prisustvuje poslovnom sastanku, održi demonstraciju, govor ili predavanje, a da njegov izgled i stanje ne budu primećeni.

Mogućnosti koje bi pružilo posedovanje kibernetskog surogata, zapravo su gotovo neograničene.

Najpre, s obzirom da bi vlasnik takvog robota praktično postojao na dva mesta, odnosno, uživao u dvojnoj egzistenciji, koja se sastoji od one prave, tradicionalne i nove, daljinske, odnosno, „tele“ egzistencije, on bi mogao da obavlja više posla.

Mogao bi da, recimo, radi u jednoj kancelariji na svom kompjuteru i istovremeno preko robota pohađa časove u školi jezika ili učestvuje u pregovorima sa partnerima koji su u drugoj zgradi, gradu ili državi.

Robot-dvojnik ne samo što bi omogućio obavljanje veće količine posla nego bi svom vlasniku i znatno uštedeo trud i vreme potrebno za putovanje, pa i oblačenje i doterivanje.

On bi, takođe, mogao i da bitno umanji stres i sukobe unutar porodice, jer bi omogućio svom vlasniku da prisustvuje nekim od emotivno važnih događaja za ukućane, recimo, sportskom takmičenju svog deteta, koje bi ovaj inače propustio zbog obaveza na poslu.

Na primer, sedeći na tribini stadiona, vlasnik bi korišćenjem opreme za virtuelnu realnost mogao da se uključi u prenos koji emituje njegov kibernetski dvojnik iz firme i tako s vremena na vreme posluša razgovor drugih ljudi (i robota-zastupnika) na svom radnom mestu.

Dalje, roboti-surogati bi naročito mnogo mogli da znače nepokretnim ili bolesnim osobama, koje bi preko njega mogle da obavljaju kupovinu, rade ili učestvuju u sportskim manifestacijama, odnosno ostvare „prisustvo“ na mestima do kojih bi im inače bilo teško ili nemoguće doći.

Takve mašine, čovekoliki roboti kojima se upravlja daljinski i koji putem virtuelne realnosti verno prenose i osećaj dodira, naravno, mogle bi da nađu primenu i u vršenju medicinskih operacija na daljinu, u industrijskoj proizvodnji i uklanjanju opasnih materija, pa čak i pomognu u osvajanju za ljude surovih ili nepristupačnih predela, učestvujući, recimo, u svemirskim ekspedicijama na Mesec ili Mars.

Budućnost koja je već tu 

U Japanu, odakle potiče tvorac koncepta „tele-egzistencije“, penzionisani profesor Susumu Taći, upravo počinju završne pripreme za realizaciju te revolucionarne ideje – kompanija "Telexistence", na čijem čelu je ovaj iskusni elektroinženjer, trenutno eksperimentiše sa svojim prototipom kibernetskog dvojnika u realnim uslovima. 

Naime, daljinski upravljan robot-surogat te firme, poznat pod jednostavnom oznakom „model T“, prošlog meseca je počeo probni rad u samoposluzi u tokijskom kvartu Takešiba, koja pripada velikom lancu prodajnih objekata „Loson“ (Lawson).

On svakih nekoliko sati postavlja upakovane sendviče, slatkiše, flaše pića i druge proizvode na rafove te samoposluge u prizemlju novootvorenog nebodera na obali Tokijskog zaliva.

Kompanija je obezbedila kapital od japanskog giganta iz oblasti telekomunikacija KDDI i domaćeg Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnologije, kao i od drugih zainteresovanih partnera, pa je 74-godišnji Taći, koji je ideju o „tele-egzistenciji“ prvi put izneo još davne 1980. godine, sada, nakon četrdeset godina maštanja i rada na razvoju robota i opreme za virtuelnu realnost, konačno na pragu ostvarenja svog životnog sna o tome da putem kibernetskih dvojnika suštinski promeni način na koji ljudi žive i rade. 

Vrli novi svet 

Rukovodioci "Telexistence"-a s pravom tvrde da su potpuno autonomni roboti još preskupi i skromnih radnih mogućnosti, te da će teledirigovane mašine poput njihovih robota-zamenika u decenijima pred nama biti realističnije i pristupačnije rešenje kada je u pitanju automatizacija proizvodnje i usluga.

Oni ukazuju na prednosti u smislu povećanja obima proizvodnje i produktivnosti. Na primer, dok je noć i radnici spavaju, roboti-surogati kojima daljinski upravljaju ljudi koji žive u nekoj drugoj državi gde je dan mogli bi da nastave da vrše radne operacije i tako obezbede 24-časovnu proizvodnju bez pada u koncentraciji usled zamora. 

Roboti-surogati mogli bi i da znatno ublaže ili reše problem nedostatka radne snage, jer bi preko njih u proizvodni proces i pružanje usluga mogli da se uključe i slojevi stanovništva koji inače ne rade, poput težih invalida, vrlo starih osoba ili izrazitih agorafobičara koji zaziru od kontakta sa drugim ljudima, te ne izlaze iz kuće, ali i, naročito bitno, radnici koji žive u drugim gradovima i državama od onog u kojem se nalazi dotično postrojenje ili skladište. 

Taći i drugi članovi njegove mlade kompanije, koji su motivisani željom da čovečanstvu pruže izum, odnosno produkt koji bi bio višestruko koristan, kao i mnogi drugi Japanci koji su odrasli uz pozitivne prikaze robota kao simpatičnih i impresivnih proizvoda ljudske mašte i tehničke veštine u stripovima i crtanim filmovima, shvataju te mašine kao bezazlene i ljudima bliske. 

Ipak, teško je oteti se sumnji da bi kibernetski dvojnici, iako korisni kada je u pitanju industrija ili rad u rizičnoj sredini sa zapaljivim i otrovnim materijama, mogli da redefinišu međuljudske odnose na način koji bi produbio otuđenje – oni bi mogli da učine ukazivanje pažnje ljudima ličnim prisustvom suvišnim i zastarelim, a komunikaciju bezličnom i neautentičnom.

Takođe, oni bi mogli da agorafobičnim osobama olakšaju povlačenje iz društva u štetnu samoizolaciju.

Postoji opasnost i da bi svojim prisustvom mogli da doprinesu daljem umanjivanju fizičke aktivnosti kod savremenog čoveka i tako pogoršaju problem gojaznosti i oboljenja koja su posledica lošeg stila života.

Štaviše, kada počne masovna proizvodnja i oni se nađu u kancelarijama, salama i drugim javnim mestima, njihova pojava će, uz filozofske debate o tome u kojoj meri je kibernetski surogat kroz kojeg govori i deluje čovek njegov istinski i legitimni zastupnik, verovatno podstaći i lavinu etičkih rasprava o tome da li slanje robota dvojnika na sastanke, prijeme i proslave predstavlja loše manire i uvredu za drugu stranu – problem o kojem će svaki građanin nesumnjivo imati šta da kaže. 

Takođe, bar izvesno vreme, dok eventualno jednog dana ne postanu dostupni većini običnih građana, surogati će verovatno izazivati i društvene podele – moguće je da će neko vreme lično predstavljanje i poslovanje preko tih metalnih dvojnika biti privilegija bogatih i stoga biti smatrano izrazom njihove hladne nadmenosti. 

Postaviće se i suštinska pitanja o tome da li je ekonomski pragmatizam koji naglašava efikasnost, produktivnost i uštedu vremena i truda veća vrednost od istinskog upoznavanja, druženja i poverenja koje se stiče kroz susrete licem u lice, kao i koji je smisao odnosa među ljudima, i s tim u vezi, šta je uopšte egzistencija i čovek sam. 

Interesantno će biti i videti kako će pravnici rešiti problem odgovornosti u slučajevima kada su surogati potpisnici dokumenata ili izazivači neke nesreće ili materijalne štete.