Istorija interneta u Srbiji

Na Seminaru Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, 12. februara u 14 časova, profesor Radenković će ponovo održati isto predavanje iz 1986. godine.

Sećajući se vremena kada je pripremao ovo predavanje, profesor Radenković ističe da je u to vreme postojao samo jedan jedini registrovan internet domen i zvao se simbolic.com. „Kada sam prvi put držao nastavu 1986. godine, bilo je samo šest domena, da bi već sledeće godine postojalo nekih 20.000. Iz toga se moglo videti da je internet počeo da se širi naglo i da će stvari teći u pravcu koji danas poznajemo“.

U pogledu osposobljenosti naših kadrova, profesor naglašava da se Univerzitet u Beogradu nalazi negde oko sredine najcenjenije liste univerziteta, Šangajske liste. Na toj listi polovina zemalja Evropske unije nema svoj univerzitet, a polovina od onih koji imaju, su iza Univerziteta u Beogradu. „Tako da smo mi u Eevropskoj uniji, ako se gleda univerzitet i njegov rang, možda u nekih 30 odsto najboljih univerziteta“, ocenio je Radenković.

S druge strane, profesor skreće pažnju i na podatak da su naši studenti prošle godine izvezli softvera u vrednosti većoj od milijardu dolara: „Znači, to je više od izvoza automobilske industrije, što znači da je sav naš rad i sav naš trud rezultovao jednom društveno korisnom vrednošću. A ta društveno korisna vrednost je na neki način prepoznata i preko Šangajske liste“.

Smatra, takođe, da imamo sreću što se naši studenti interesuju za informacione tehnologije. „U Evropi postoji trend da tehnički fakulteti ne mogu da popune svoja mesta koja imaju za tu oblast. A kod nas se popune i čeka se za upis. Tako da je tu, možda, neka naša šansa za budući razvoj“, dodaje profesor Radenković.

Prisećajući se prošlosti, kao neko ko je učestvovao u stvaranju prve internet veze u Srbiji i bio jedan od osnivača ondašnjeg „ju“ (.YU) domena, profesor Božidar Radenković, navodi da je Jugoslavija u ono vreme bila ozbiljna država u rangu Španije, Italije, Grčke.

„Naravno da je i o tim tehničkim oblastima, pogotovu vojno-tehničkim oblastima, zemlja vodila računa. Tako da smo u to vreme, osamdesetih godina, imali jednu paketnu mrežu koja se razvijala na evropskom nivou, a koja se zvala 'Jupak' i koja je imala u to vreme, kada sam ja pripremao to prvo predavanje, nekih 1.000 umreženih računara“, seća se Radenković.

Promišljajući u čemu je tajna tog naglog razvoja interneta, profesor zaključuje da tehnika uopšte nije bitna: „Tehnika interneta je bila inferiorna tehnika. Niko nije očekivao da će internet steći prevlast na osnovu tehničke superiornosti jer toga nije bilo. Stekao je zahvaljujući okruženju koje ga je forsiralo. Okruženje je bilo uglavnom akademsko i stekao je afirmaciju zahvaljujući idejama koje su stajale iza njega. A te ideje su bile 'leve' ideje koje su nastale na hipi pokretu. Znači u mreži svi treba da budemo jednaki, sve na mreži treba da bude besplatno“.

Nažalost, naša zemlja je imala tu nesreću da su, kada je krenuo najveći razvoj interneta, krenuli problemi i sankcije.

„Razvoj računarske mreže više nije bio prioritet i onda smo mi u okviru akademskog okruženja sami pokušavali da rešimo ove probleme na isti način kao što se to rešavalo u Americi. Našli smo dobre akademske kontakte, imali smo pristup literaturi i već početkom devedesetih smo napravili prve internet veze. Videli smo da je to budućnost. Ali sam uvideo da su glavna motorna snaga bile društvene nauke, za razvoj interneta, koliko god to izgledalo i zvučalo čudno. Ideje i društveni odnosi su najvažniji i mislim da će to i u narednom periodu kreirati budućnost interneta“, zaključio je profesor Radenković.