Херцеговачки стећци – монолити који откривају прошлост и сећају се давних времена

У камену је остало записано: да је требињски кнез Грд умро у дане великог дукљанског кнеза Михајла, што значи пре 1186, па овај надгробни споменик не говори само о жупану који је под њим лежао, већ и о Требињу, које још од 12. века није мењало име. Један је од најстаријих ћириличних споменика, који се иначе разликују по облику и величини, епитафима и украсима.

„Свакако највише украса имамо на подручју некрополе Радимља код Стоца, наравно ту бисмо издвојили и некрополу Радмиловић, Дубрава код Билеће, затим Калуфи у мјесту Крекови код Невесиња, у Величанима, али и низ других мањих сеоских некропола, односно, активних гробаља, не постоји скоро ниједно, а да нема бар два-три стећка“, каже музејски педагог Симо Радић из Музеја Херцеговине.

Тако је и у Влаховићима, код Љубиња. Стећци и стара црква речито говоре о култури, вери, припадности и трајању. Поруке из давнина помињу браћу, витезове који одлазе у Косовски бој, али и велможе, који под стећцима леже у храму посвећеном кнезу Лазару.

„Видимо натпис, гдје каже 'асе лежи Влаћ Бијелић, у својој цркви, Светом Лазару. Тако да проклет нијеси, не тикај у ме.' То нам говори о једној врло важној историјској чињеници – да је за мање од стотину година послије Косовског боја, у српском народу у Херцеговини, кнез Лазар био уздигнут на ранг светитеља“, наводи свештеник Саша Којовић из Љубиња.

Они су тајанствена порука из прошлости, израз свевремене човекове потребе да остави траг о свом постојању, али и велика загонетка – каквом су то давнашњом техником, ови монолити, тешки од пар до чак тридесетак тона преношени и постављани на узвишења.

Како год било, ове камене историјске читанке сведоче о вековима, и како песник рече, сетно поручују: лакше ми је лежат, ако питаш за ме.