Читај ми!

Лепа Брена и нема проблема или како послује српски дућан у турској чаршији

Жељко Обрадовић и Лепа Брена – два имена која у Турској отварају врата сваког дућана, a приликом ценкања гарантују попуст. Ипак, тек у једној продавници у старом граду Кушадасију Србима је ретко потребно ценкање, јер радњу држи земљак. Симпатичан наслов на ћирилици, истакнут у излогу продавнице, привлачи туристе.

„Koмшија, како си? Добро си, али нема паре“, када чују српски у исто време и питају и одговарају Турци који тргују у Кушадасију, једном од највећих туристичких центара ове земље. Неретко, симпатично добаце и да због беспарице „нема проблема јер је ту Лепа Брена“ – за многе једино препознатљиво име са Балкана.

Довике виспрених трговаца допуњује турски мелос помешан са гласом хоџе и стотине шарених излога. На једном од њих, продавац се хвали како је јефтинији од српских маркета.

Улазим да проверим у чему је штос, а ту ме дочекује Лука Ајдовић. Нуди да ми уз чај од нара исприча своју причу.

„Брат Филип и ја радњу држимо ево већ 25 година. Ово са натписом је била фора. Пријатељица ми је рекла да је занимљиво да напишемо како смо јефтинији од 'Родића', па смо онда 2006. или 2007. године убацили и Мишковића. После тога никога нисмо додавали“, кроз осмех препричава Лука и додаје како му овај натпис доводи доста туриста, и то не само из Србије, који се често фотографишу испред његове радње.

Док разгледам такозвани „српски зид“ на ком се налазе кутије домаћих слаткиша, српски новац и застава као и поруке туриста... питам га и откуд он у овој земљи.

„Ја сам трећа генерација у Турској. Мој деда је дошао 1955. године из Тузле, а бака ми је из Добановаца код Београда. Живели су на Алтини у Земуну. После Другог светског рата била је велика немаштина па су решили да срећу окушају у Турској. Стигли су захваљујући дедином другу који се обрео у Истанбулу. Деда је убрзо добио понуду за посао у Измиру, где је после неколико година купио своју земљу да узгаја памук“, прича Лука на течном српском.

Лука има петорицу браће. Сви држе радње са турским слаткишима широм земље, коју, како показују подаци Светске туристичке организације, за годину дана посети око четрдесет милиона туриста. То је сврстава на високо шесто место најпосећенијих дестинација. Рат у Сирији, потом корона, па сада и рат у Украјини утичу на број туриста, али и на пословање малих дућана.

Жали се овај трговац како је у последњих годину дана гориво у Турској поскупело чак пет пута, што је утицало и на остале намирнице.

„Килограм шећера је, прошле године у октобру на крају сезоне, коштао седам лира, а сада је 22 лире. То је три пута више и исто толико је поскупела моја роба, а чак 80 одсто мојих производа је са шећером. Раст цена туристи и не примете толико јер је њима један евро исти и ове и прошле године. Али локално становништво осећа и те како, а инфлацију нарочито осећа јужни део Турске“, наводи Ајдовић и додаје како његова роба стиже из Измира.

Није турска кафа него чај

Свашта је успело да се смести у његову радњу. Почасно место заузима најтраженији „султан-чај“, тик до њега незаобилазне баклаве са пистаћима, ратлук са „нутелом“, урмашице, друштво им праве и зачини. Много тога би туристи желели да понесу из ове шаролике земље.

„Традиционално, највише се тражи ратлук са наром и чајеви. Мало је познато да Турци не пију кафу већ само чај. Доста се продају и зачини за месо, рибу, кромпир... На пример, тражен је сумак – специфичан турски зачин који се узгаја само на граници са Сиријом“, каже овај трговац и додаје како је у Турској ценкање незаобилазно.

„То је овде старо правило. Туристи су чули да у Турској има ценкања и зато покушавају да додатно оборе цену. Чим нам уђе туриста у радњу можемо да проценимо какав је купац и колико је спреман да потроши. Мада, код мене се мање ценка, јер ја скоро за сваку земљу имам посебну цену. На Србима се трудим да најмање зарадим, док су цене високе за госте са крузера, Енглезе и Ирце, који су најчешћи туристи и остављају највише новца“, објашњава дугогодишњи продавац на турском базару.

Радња са слаткишима новац му доноси током лета. Зими прави маслиново уље, јер породично имају више од две и по хиљаде стабала маслина, а током целе године узгаја стоку. Изазовно је, каже, било преживети корону.

„Овде у Кушадасију 90 посто људи живи од туризма. Последње три године је било онако – тешко, али ове године туризам поново оживљава јер се крузери полако враћају. Није то онолико колико смо ми очекивали, али биће боље колико-толико“, кроз осмех закључује Лука.

У срцу је каже звездаш. Редовно посећује Србију, где има доста пријатеља и родбине. Већ више од десет година планира да радњу са турским слаткишима отвори у Београду. Чак је и пронашао локал на Каленићевој пијаци, али његове мале планове покваре велика светска збивања. Ипак, нада се да ће ускоро успети да споји Србију са овом земљом од 80 милиона становника. Верује да су ратлук и баклаве прави начин за то.