Харфа звучи, али и изгледа отмено, а свира се уз посебну љубав

Звуче, али и изгледају – отмено. Обично их виђамо у неким свечаним приликама или познатим ресторанима. Ово је редак и скуп инструмент. Има чак 48 жица и седам педала. Свира се и ногама и рукама.

Битно је ускладити покрете, јер ако се закасни, није баш пријатно. Жељка харфу свира више од двадесет година, а данас томе учи друге.

„За учење харфе се одлучују различити људи. То су и деца од четри, пет година, али и старији људи, преко чак 70 година који почињу да свирају харфу из хобија. Сви воле да свирају познате теме из филмова и видим да уживају свирајући то својим пријатељима и да се некако друже кроз то“, каже Жељка Милошевић, харфисткиња.

Харфа код нас постаје све популарнија, јер је и све доступнија, додаје Жељка. Не свира се на њој само класична музика, већ и обраде поп-рок.

„И ја лично највише свирам обраде популарне музике на прославама, венчањима, корпоративним догађајима и то изводим на различитим верзијама харфе. Између осталог, ту је и електрична харфа, која је ретка, мислим да је чак и једина код нас“, напомиње харфисткиња.

Тешко је путовати с тако великим инструментом, па је пре неколико година дошла на идеју да направи мале, лаке и издржљиве харфе. Убрзо су, у шали каже, постале познате јер су могле лако да се спакају. Наручују их из целог света, а настају у малој радионици на Звездари.

„Као и за сваки инструмент, прво треба одабрати добро дрво. Ми харфе израђујемо од јавора и остављамо их у тој натур боји, значи не фарбамо их. Украшавамо их само са једном браон линијом која је од ораха, али то не утиче на звук. Дрво се припрема одређено време, затим иде у обраду, а након тога долази најдужи процес, а то је 'оживљавање' харфи“, објашњава Жељка.

„Оживљавањем харфи се бавим лично ја. Оно почиње постављањем жица, али није поента само закачити те жице, него их постепено завезати, ослушкивати ту харфу, посматрати како се она понаша, давати јој душу. И због тога је јако битно моје лично расположење у том тренутку, јер се то некако директно преноси“, додаје харфисткиња.

Бити харфиста у Србији, каже, није лако. Интересовање шире публике је мало, а труд огроман. Одржавају се углавном мања такмичења, а соло концерти су права реткост. Ипак, каже Жељка, у тој реткости је драж, јер се харфе могу свирати само уз посебну љубав.