Читај ми!

Зашто пси имају кратак животни век и од чега зависи колико ће живети

Можда сте упознати са начином на који се рачуна старост вашег пса, односно, како се „људске године“ претварају у „пасје године“. Када савладају релативно лаку пропорцију и рачуницу, власници љубимаца се неретко питају – колико дуго ће њихови пси живети. Одговор се крије у низу различитих фактора.

Зашто пси имају кратак животни век и од чега зависи колико ће живети Зашто пси имају кратак животни век и од чега зависи колико ће живети

Док смо одрастали, многима од нас је речено да је еквивалент једној години живота човека отприлике седам година живота пса. Када ту рачуницу прихватимо као истину, убрзо почнемо да размишљамо о томе да ће наше мало штене ускоро бити старије од нас (у људским годинама).

Оваква рачуница даје врсту упрошћеног објашњења за чињеницу да је животни век паса знатно краћи од животног века људи. Али у стварности, различите врсте паса имају различит распон очекиваног животног века.

Када је у питању очекивани животни век одређене расе пса, од утицаја су фактори као што су генетика, навике у исхрани, нивои физичке активности, патогени у околини, приступ чистој води, медицинска нега и општи квалитет живота.

Расе које се брже развијају и расту и такође, имају тенденцију краћег периода гравидности, бржег избијања зуба – брже завршавају свој физички развој и раније достижу полну зрелост.

Генерално, врсте које се брже развијају углавном имају краћи животни век.

Статистике показују да вукови који живе у контролисаним условима и имају обезбеђену бригу људи, имају очекивани животни век од 15 до 20 година, док њихови припитомљени сродници, наши вољени пси, живе између седам и 15 година.

Неколико фактора се овде узима у обзир, а један од најважнијих су генетске модификације које су се десиле током стварања раса. Док су тражили одређене пожељне физичке карактеристике, узгајивачи су драматично смањили варијабилност генетског фонда.

„У дивљини, насумично размножавање врста омогућава већу генетску разноликост, а жељене карактеристике пролазе кроз природну селекцију. У природи, наслеђени гени за врсту су они које су пренели појединци способни да преживе и прилагоде се својим потребама и променама животне средине.

Уопштено говорећи, најјачи и најдоминантнији мужјаци су се парили и преовладавале би само женке које су биле довољно јаке да преживе, размножавају се, прехране потомство...", објашњава др Пола Куевас, ветеринар из „Петкина" у Сингапуру.

У природи, болесне или слабе јединке генерално неће преживети, дефинитивно се неће размножавати, и стога се ти гени не преносе на врсту. „Опстанак најспособнијих" може звучати као окрутан концепт, али на крају, гарантује опстанак и добробит врсте у целини. И кроз веома дуг временски период, физичке карактеристике сваке врсте се такође веома споро мењају.

„На супротном крају ове приче, узгајивачи паса су изашли са широким спектром раса са врло специфичним физичким карактеристикама за врло кратко време. Ово је постигнуто узгојем веома ограниченог броја јединки и резултирало је у великој мери смањеном варијабилности генетског фонда", додаје др Куевас.

Гломазна тела без довољно активности 

Међу већим шансама да наследе жељене физичке особине, појединци су такође имали веће шансе да наследе дефектне рецесивне генетске гене.

Дефектни гени узрокују анатомске деформитете, генетске поремећаје или предиспозиције за болести. Имајући у виду мању варијабилност, повећавају се могућности да се две јединке са истим дефектним генетским материјалом паре.

Као резултат тога, већина раса паса долази са списком генетски предиспонираних болести. На пример, златни ретривери су предиспонирани да пате од тумора слезине. 

„Дакле, модификација физичких карактеристика сваке расе је имала цену по њихово здравље. Тела јазавчара издуженог изгледа чине их подложним оболевању кичмених дискова. Расе паса са равним лицем, попут мопса, имају анатомију толико модификовану, да наслеђују низ респираторних проблема. Имају отежано дисање, смањену толеранцију на топлоту и повећану подложност респираторним инфекцијама и болестима", закључује др Куевас.

У поређењу са вуком, живот пса је много пасивнији, чак и нивои активности радног пса имају тенденцију да буду нижи од оних код вука. Вукови имају витка и атлетска тела; једу природну сирову и комплетну исхрану из лова.

Пси често имају гломазна тела, неретко их пречесто и нездраво хранимо и тако им повећавамо стрес у мишићно-коштаном, срчаном и већини њихових система. Занимљиво је да су „наследили" неке од наших савремених људских болести, као што је дијабетес.

Као што је случај са људима, активни пси на здравој и избалансираној исхрани, који живе у здравом окружењу – уживаће у бољем квалитету живота и здрављу, и можда ће живети мало дуже. Међутим, животни век пса остаће краћи од нашег, људског живота.

субота, 27. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво