Бела виолина у режији Страдиварија из Земуна

Све почиње, како Јован каже, у шуми, односно избором доброг дрвета. Које је дрво у питању, кад и где се виолина „родила" и шта је чаролија „беле виолине" - прича нам Страдивари из Земуна.

Као што је сваки отисак прста јединствен, тако и свака виолина звучи другачије. Нелакиране, тзв. „беле" виолине, увек боље звуче од лакираних.

Њих ништа не оптерећује, годови нису „заробљени", јер у молекуларну структуру дрвета нису ушле смоле и остали састојци лака.

Звук најбрже путује из нелакираног инструмента, и то је први и најбољи показатељ како ће виолина звучати. 

„Тон такве виолине бих описао управо као човека који може тихо да говори, а да га чују као на Маслинској гори, да га чују километрима одатле. Ово је мој двестоти, јубиларни инструмент, јако сам задовољан. Направио сам тај инструмент кашиком да бих смањио силу трења. Кад сечете и режете, морате тражити угао где дрво најмање боли. Где ћути и трпи све то", прича Јован Поповић из Удружења савремених виолинара.

Плоче су захтевне за израду, међутим, постоји још један веома битан део виолине, који се не види. У питању је штапић нежног назива - душица. 

„То је једно парче дрвета који се прави од горње плоче, од смреке, која се ставља кроз ф отвор унутра, наслони се на горњу и на доњу плочу - два тонска центра, и стално стоји ту, за вјек и вјекова. Када ставимо ту душицу - овај инструмент не би могао и не би био жив без те душице", објаснио је Поповић.

Следећи пут кад будете слушали неку лепу мелодију свирану на виолини, сетите се ове вековне историје која стоји иза ње. Јер, виолина је као живо биће. Ако је тако доживимо, сигурно ћемо разумети поруку коју нам шаље: увек нову и чаробнију од претходне.