Ратни брод као огледало судбине једне нације

Државе и народи чувају дуго оно што је језгро њиховог идентитета и доказ њиховог успеха. Накрцан с четири гигантска топа од 305 милиметара, 14 цеви од 155 милиметара и још 32 топа мањих калибара, те опремљен с четири лансера торпеда, стари бојни брод „Микаса“ лежи уснуо у тишини, обасјан меким јесењим сунцем у истоименом меморијалном парку у јапанском граду Јокосука. 

Поринут крајем 1900. и уведен у наоружање годину и по дана касније, парни брод који је истискивао преко 15.000 тона воде и носио 836 чланова посаде брзинама до 18 чворова, као водеће пловило јапанских морнаричких снага извојевао је велику победу над руском Балтичком флотом у мају 1905. године у бици у мореузу Цушима, којом је стављена тачка на кратки, жестоки сукоб две царевине.

Тријумф у руско-јапанском рату драстично је умањио војнополитички утицај Москве у северној Кини и на Корејском полуострву и практично отворио пут Јапану да анектира Кореју, а потом окупира и Манџурију.

Брилијантна победа која је преокренула ток светске историје? 

Но, више од територија и економске добити стечене потоњом експанзијом, у Јапану је та пресудна поморска битка у којој је потопљен 21 и заробљено шест руских бродова који су, у војној експедицији без преседана, буквално опловили цео свет да би укрстили копља с јапанском флотом, одјекнуо због чињенице да је тиме први пут у историји једна азијска земља нанела пораз некој од европских сила, и то држави која је била неколико десетина пута већа од Јапана. 

Штавише, размере тог пораза су биле запањујуће јер су Јапанци изгубили само три мања торпедна чамца и имали укупно 117 погинулих, док су таласи прогутали више од 4.800 руских морнара а њих преко 6.000 пало у заробљеништво.  

Даље, почетком 20. века у политичкој и економској сфери без пардона је био у оптицају дискурс да је тзв. „жута раса“ инфериорна у односу на белу, па је победа Јапана над Русијом у земљи и региону протумачена као необориви доказ да су и источноазијски народи способни да овладају науком, технологијом и војном организацијом до нивоа да могу да се мере, па чак и савладају нације за које се тврдило да су цивилизацијски и расно супериорне.

У том смислу, она је била виђена као преокрет у светској историји – догађај који највећи континент и човечанство уводи у нову еру. Јапан не само да је потиснуо моћну Русију из Кореје и кинеских лука, већ и, звучало је невероватно, откинуо комад њене територије – јужни Сахалин. 

„Микаса“ је тако, као светли симбол ратничког духа, војног умећа и цивилизацијског напретка јапанског народа, и као гласник времена које долази, пре скоро сто година положен уз обалу мора у лучком граду Јокосука, на улазу у Токијски залив, који је данас седиште флоте Јапанских поморских обрамбених снага, али и америчких морнаричких ефектива који су стациониране у Земљи излазећег сунца.      

Трновити пут

Као чеони, водећи брод Прве јапанске флоте, „Микаса“ је био изложен удару неколико десетина граната с руских бродова које су из строја избациле 113 његових морнара, док су сва остала пловила те формације заједно претрпела губитак од 583 погинулих и рањених. Ипак, киша пројектила није у већој мери оштетила тај добро оклопљени брод и он се након завршетка борби безбедно вратио у земљу. 

Међутим, иронично, „Микаса“ који је одиграо велику улогу у разбијању руске балтичке флоте и решавању рата у корист Јапана, изненада је потонуо само шест дана након потписивања мировног споразума у америчком градићу Портсмут којим је, у септембру 1905, окончан руско-јапански рат, и то на стајанци у домаћој луци Сасебо, на острву Кјушу, где се и данас налази велика поморска база.

Тај адмиралски брод су разорили и на дно послали паљење убојних средстава и ланчана експлозија у складишту муниције у његовој утроби, која је одједном збрисала и скоро четвртину његове посаде, 251 човека.

Срећом по јапанску морнарицу, скоро пуну годину касније „Микаса“ је подигнут с дна и потом поправљен и враћен у службу, за шта је требало још читаве две године. Његов последњи велики задатак пре повлачења 1923. године била је подршка искрцавању великог јапанског војног контигента који је између 1918. и 1922. године интервенисао на руском Далеком истоку и у источном Сибиру под изговором борбе против комунистичке револуције и покушао да приграби територије и природне ресурсе Русије.

„Микаса“ је пензионисан услед потписивања Вашингтонског поморског споразума којим је ограничен број бојних бродова, крстарица и носача авиона у поседу пет морнаричких сила победница у Првом светском рату: Уједињеног Краљевства, САД, Француске, Италије и Јапана.

Тај договор за циљ је имао да заустави или бар успори трку у наоружању на морима која се распламсала пред почетак Првог светског рата, а како је „Микаса“ већ био технолошки застарео, донета је одлука да се претвори у музејски експонат који ће неговати сећање на велики тријумф против Русије којим се Јапан сврстао у клуб светских војних сила. Он је тако 1926. године пребачен у Јокосуку, где и данас подсећа на стару славу јапанског оружја. 

Командат као божанство

Ретке су машине који у себи отелотворе толико историје колико бојни брод „Микаса“. Јер то моћно пловило било је ударна песница флоте која је однела важну, симболичну победу која не само што је за свагда обележила јапанску историју већ је и одјекнула азијским континентом, испиришући људе као шти су Сун Јат Сен или Махатма Ганди и Џавахалал Нехру, који су у својим многољудним земљама, Кини и Индији, почетком 20. века предводили национални препород и антиколонијалну борбу. 

Командант флоте, адмирал Хеихаћиро Того, који се седам година обучавао у Великој Британији и пре руско-јапанског учествовао у сино-јапанаском рату 1895, постао је национални херој пар екселанс, најодликованији војник, којем је указана и част да буде један од приватних тутора престолонаследнику принцу Хирохиту. 

Захваљујући одлучним, вештим маневрима током битке у мореузу Цушима он је стекао ласкави надимак „источњачког Нелсона“ и светску славу, коју илуструје чињеница да се у новембру 1926, у китњастој свечаној униформи, нашао на насловној страни америчког часописа Тајм, као и то да су његовој сахрани осам година касније присуствовали официри из шест земаља, међу којима и Британци, Американци и Французи. 

У Јапану, за помен и пошту његовој души, подигнута су два храма домаће многобожачке религије шинто, чиме је он, практично, деификован.

Успон, пад и повратак

Када је пре 95 година „Микаса“ први пут изложен и отворен за јавност, догађају су лично присуствовали адмирал у пензији Того и управо устоличени суверен Хирохито, који ће на царском престолу остати све до 1989. године.

Током Другог светског рата, брод је више пута био погођен из ваздуха. Крај највећег светског оружаног сукоба означио је почетак америчке окупације, током које су с брода укотвљеног у непосредној близини морнаричке базе Јокосука уклоњени велики топови и на палубу постављени мали акваријум и клуб за игранке (у којем су ординирале проститутке), чиме су се желели избрисати асоцијација на прошле војне успехе и светост оружја који су до тада били снажно неговани и хранили јапански милитаризам и експанзионизам.  

Ипак, профанизација и каљање „Микасе“ нису дуго потрајали – крајем педесетих година он је враћен у претходно стање уз помоћ чувеног америчког адмирала Честера Нимица, који је био поштовалац Тогове војне вештине. 

„Микаса“ данас није извор националног поноса какав је био у време када се Јапан грчевито борио да се кроз убрзану политичку, економску, технолошку и организациону модернизацију одупре притиску западних сила, изгради репутацију напредне цивилизације, а затим и светске силе.

То више није машина која буди религиозна осећања према држави и војсци, јер су ултранационализам и милитаризам препуштени наборима прошлог времена, већ, пре свега, експонат који је симбол града Јокосуке као морнаричког упоришта чија је основна сврха да заштити престоницу и њену непосредну околину од стране агресије.  

Као таквог, њега углавном посећују локални становници, особље јапанских и америчких ратних пловила укотвљених у оближњој бази и покоји љубитељ наоружања и војне историје са стране.

Брод је званично део туристичке понуде града од 400.000 становника (који баш и нема статус популарног одредишта за одмор и забаву), па до „Микасе“ понекад наврате обични путници, који, баш као и млади из саме Јокосуке, не долазе толико да би нешто научили о бриљантној победи јапанске морнарице у руско-јапанском рату и техничким карактеристикама пловила, колико да би снимили атрактивне фотографије у подножју његових моћних топова и гигантских димњака.

Не само зато што је прошао читав век од када је тај брод орао морске бразде, већ и зато што је његов успех опио јапанску нацију и улио погубно самопоуздање њеним војним командантима, које је касније, у Другом светском рату, за последицу имало милионске жртве. Због тога данас претерано дивљење старој ратној машини и великим ратним победама није умесно.  

На палуби брода, на којем и свака карика ланца за сидро изгледа као предмет који припада бајковитом свету дива Гуливера, у форми рђе данак полако узима влага.

Џиновска величина металних склопова буди радозналост у вези количине челика који је утрошен за вајање брода и угља који је морао бити сагореван да би се таква неман гонила кроз високе таласе. 

Кобилица и димњаци „Микасе“ су сведочанство завидног технолошког степена достигнутог у енглеским лукама и ливницама с краја 19. века, а преобиље топовских цеви којим је опремљен подсетник на језиву посвећеност људског рода међусобном истребљивању.

Тај бивши адмиралски брод на вечној стражи у Јокосуки прешао је пут од симбола јапанске војне моћи и успона земље, преко огуљене, скромне платформе за забаву, до обновљеног, за разгледање атрактивног споменика чији је значај, међутим, превасходно локалног, туристичког карактера.

Третман који је током година доживљавао као да представља огледало пута који је у 20. веку прошла јапанска нација – од вртоглавог успона, преко трагичног слома, до брзог опоравка и враћеног достојанства.