Ново поглавље приче о пиротском ћилиму на Унесковој листи

Проблем са ћилимом је то што више нема довољно ткаља које би га израђивале. Пиротске ћилимарке недавно су поделиле искуства са ћилимаркама из Бугарског града Чипровци.

Прича о ћилиму почиње од ћилимарки, које су истински чувари традиције ткања у Србији и Бугарској.Вековима овај уметнички занат се није променио.

Ћилимови се у обе државе ручно ткају, а захваљујући квалитету израде, немају лице и наличје.

„Техника ткања на вертикалном разбоју је иста, а разлика је што ми у Бугарској гледамо да се прилагодимо захтевима тржишта, па у последње време израђујемо модерније ћилимове. Моја мисија је да очувам традицију, али је то одговорност целог друштва", каже ћилимарка из Чипроваца Светлана Илијева.

Највећи проблем, како у Србији, тако и у Бугарској је што млади не желе да се баве овим уметничким занатом.

„Зато што је посао тежак, спор, мало се плаћа и због тога не желе“, објашњава ћилимарка из Пирота Маја Ћирић.

Пре једног века у Пироту је било 5.000 ћилимарки. Данас их је тек двадесетак, а производња је занемарљива. Слично је и у Бугарској вароши Чипровци.

„Пиротско ћилимарство је некада било познато управо захваљујући бројним светским продајним изложбама. То су изложбе у Лондону, Паризу и у свим светским метрополама. Тако да је циљ овог пројекта да се барем покрене нешто са мртве тачке, да ћилим опет угледа светлост светске позорнице", рекла је Мила Панајотовић, кустос Музеја Понишавља.

Пиротски ћилим би ускоро као и Чипровски требало да се нађе на Унесковој листи светске културне баштине. Тиме би прича о ћилиму добила ново поглавље.