У сусрет Олимпијским играма: навијамо за младе веслаче и сећамо се освајача медаља из Србије

Томе се нада и Милорад Станулов, освајач бронзане медаље на светском првенству и освајач две олимпијске медаље.

Наиме, 5. новембра 1978. године, тада 25-годишњи Зрењанинац Милорад Станулов, попео се на постоље за доделу медаља веслачима на светском првенству на језеру Карапиро, на Новом Зеланду. Он је освојио бронзану медаљу у дисциплини скиф за сениоре.

Понос тадашње Југославије, освојио је и две олимпијске медеље са Зораном Панчићем у дисциплини дубл скул. Сребрну медаљу освојили су на ОИ у Москви 1980. године, а бронзану, на ОИ у Лос Анђелесу 1984. Овакав резултат је остао недостижан за веслаче са ових простора до данашњих дана.

Међутим, Милорад Станулов верује да у млађој генерацији има доследне наследнике, а то су Мартин Мачковић и Милош Васић, који ће се у Токију такмичити у дисциплини двојац без кормилара. Станулов их је посетио на тренингу и пожелео им добро здравље и срећу. На такмичењима у Токију учествује и веслачица Јована Арсић и дисциплини скиф за сениорке.

Замолили смо Станулова да нам одговори на неколико питања о својој спортској каријери, животу, навикама.

О чему сте разговарали са Мартином и Милошем? Не можемо да не приметимо да ваша имена почињу на слово М, мада то ништа не значи. Можда М као медаља?

Са својим колегом из дубл скула Зораном Панчићем, недавно сам посетио веслачки клуб Партизан и присуствовао тренингу олимпијског двојца без кормилара. Мартину и Милошу, као и њиховом тренеру Николи Стојићу, пренели смо искуства са наших трка на Олимпијским играма у Москви и Лос Анђелесу, наше виђење њихових могућности и пожелели им, пре свега, добро здравље и пуно среће на припремама и наступу на Oлимпијским играма.

Да ли су рекли како је на њих утицала пандемија коронавируса и да ли су спремни за такмичење?

Од Мартина и Милоша смо сазнали које су све проблеме у тренингу имали због пандемије коронавируса и колико је то пореметило план припрема, јер су многе биле предвиђене ван Београда и нису могле бити спроведене због ограничења путовања. Сазнали смо да од краја прошле године раде са тренером Николом Стојићем, да су доста напредовали, да су спремни за такмичења која им следе и да ће бити добро припремљени за наступ у Токију. Да озбиљно раде, може се видети и по овогодишњим резултатима. На првенству Европе у Варезеу, у априлу, били су трећи и спремају се за другу регату Светског купа у Луцерну.

Каква су ваша сећања на Олимпијаде у којима сте учествовали?

О томе смо такође причали са њима, Панчић и ја смо им пренели наша искуства из Москве и Лос Анђелеса. Рекли смо им да смо први пут сели заједно у дубл скул само 42 дана пре наступа у Москви, да смо прве трке имали на регати у Луцерну и да смо тамо били четврти. У Москви смо веслали три трке, да смо били сигурни у себе, да нисмо стрепели од конкуренције већ смо желели да покажемо свој квалитет и вредност.

У Лос Анђелесу је била друга ситуација због потребне аклиматизације, проблема са кривим веслом, свакодневног раног устајања и путовања из олимпијског села у Санта Барбари до језера Каситас на коме су била веслачка такмичења. Те године је конкуренција у дисциплини дубл скул била изједначена тако да је десетак чамаца конкурисало за медаљу. Нама је први циљ био да уђемо у првих шест, а у финалној трци су на старту сви поравнати, са једнаким шансама. Готово од самог старта финалне трке ми смо били на позицији која је обезбеђивала медаљу.

Шта је Вама било најважније током припрема и да ли сте дали неки савет младим колегама које очекују Олимпијске игре у Токију?

На припремама је најважније остварити план тренинга, што зависи од услова, техничких могућности, а пре свега од здравља такмичара.

Шта данас највише волите да радите?

Као пензионер, имам доста слободног времена које могу да организујем како мени највише одговара. Волим природу и путовања, волим вожњу бициклом по околини Зрењанина. Са супругом волим да идем на дужа путовања те се надамо изласку из пандемије и стварања могућности за остварење наших жеља за упознавањем нових дестинација.

Да ли волите да пијете кафу?

Најлепше ми је када кафу пијем са својом супругом, било код куће или на неком удаљеном кутку Земљине кугле. Волим да је пијем и у друштву са својим пријатељима и у опуштеној атмосфери јер се само тако може уживати у лепоти кафе и то моје омиљене Doncafé, која је иначе и званична кафа олимпијског тима Србије, што ме додатно радује, јер заједнички подржавамо наше спортисте. Почео сам на време да сакупљам нову колекцију Doncafé шољица са мотивима Јапана и Србије, како бих спремно дочекао Олимпијске игре и са правим уживањем пратио наше спортисте.

Имате ли неке дневне ритуале?

Сваки дан почињем вежбањем. Наравно то је прилагођено годинама и стању организма. То су углавном вежбе истезања што ми помаже да задржим тонус мишића и разбудим организам. Ово сам практиковао и док нисам био у пензији, али је то сада редовно и без журбе. После разбуђивања организма, доручак и кафица. Након тога следи мој омиљени хоби, фотографија. Већ неколико година се не раздвајам од фото-апарата, где год да идем носим га са собом како бих забележио тренутке којих ћу се касније радо сећати. Мало по мало, од обичне жеље да купим себи фото-апарат, љубав је прерасла у један диван хоби који ми много прија.

Шта бисте поручили младим генерацијама уопште, шта је важно у животу?

Младима поручујем да буду сигурни у себе, своје изборе и ставове, да чувају своје здравље, да обраћају пажњу на мале ствари за које се каже да живот значе, јер то заиста јесте тако. Те ситуације, моменти остају за цео живот, ваше блиске особе, породица, пријатељи, ваши ритуали, то је оно што нас држи живим, једноставно будите своји и задовољни.